U čemu se ogleda značaj nekog seksualnog skandala? U težini zločina? U ličnosti optuženog? U senzacionalnosti otkrića? U kolateralnim posledicama? Razotkrivanje incesta počinjenog pre trideset godina, u slučaju Olivijea Duamela, odigralo se na talasu pokreta za osudu seksualnog nasilja koji je, uz #MeToo, na videlo izveo godinama previđane nasilnike. Ovaj put, reč je o uticajnoj ličnosti čiji pad dodatno naglašava nagomilana zvanja i položaje: doplomac fakulteta političkih nauka Sciences Po, specijalista za javno pravo, profesor ustavog prava, osnivač revije Pouvoirs, član a potom i predsednik Nacionalne fondacije političkih nauka (FNSP), predsednik kluba Le Siècle. član Kluba pravnika, savetnik političkih funkcionera i stranačkih predsednika...
U trenutku kad je afera odjeknula, ovaj uticajni čovek nije bio nikakav igrač iz senke, budući da je redovno gostovao u televizijskim i radijskim emisijama, a bio je i redovan član istražnih komisija sastavljenih od, ako je verovati medijima, „mudrih glava”. Duamel je voleo svetlost reflektora. Ona mu je verovatno i došla glave, jer je njegovoj pastorki, Kamij Kušner, dozlogrdilo da ga gleda kako stalno juri za novim priznanjima, te je objavila knjigu gde ga optužuje za incest nad njenim bratom blizancem. Kako je reč o izuzetno dobro povezanoj ličnosti, optužba nužno pada i na prijatelje i institucije, pod sumnjom da su zapravo sve znali. Na prvoj liniji se našao fakultet Sciences Po. Ova „škola za moćnike” - rasadnik budućih predsednika, premijera i ministara – ponovo se našla na udaru, nakon što su 2012, kada je preminuo njen dotadašnji direktor Rišar Dekoen, obelodanjene njegove seksualne veze sa studentima ove ustanove. Za ovu „tajnu” se u samoj ustanovi dobro znalo. Novi direktor je bio izabran kako bi se stvari primirile. Međutim, 4. janura 2021, buknula je afera Duamel. Potpuno pometen, direktor Frederik Mijon tvrdi da nije ništa znao i da će preuzeti punu odgovornost. Koliko sutradan, promeniće pesmu po oba pitanja: priznaje da je znao već dve godine, ali ipak neće podneti ostavku. Nadajući se da će se stvari „primiriti”. Ali stvari se nisu primirile i Frederik Mijon ipak podnosi ostavku 9. februara. Istovremeno, novi haštag se pojavljuje na društvenim mrežama: #SceiencesPorcs (igra reči, #SvinjskeNauke - prim.prev). Pod njim, učenici deset instituta političkih nauka (IEP) razotkrivaju silovanja i seksualna uznemiravanja kojima su bili izloženi, kao i kriminalnu pasivnost školskih administracija.
Isprepleteni interesi
Kao i pre osam godina, fakultet Sciences Po najavio je da će razmotriti reformu svog upravljačkog sistema. Ministarstvo visokog obrazovanja pokrenulo je istragu kako bi se ustanovili eventualni propusti. Može se naslutiti da je odabrano rešenje po kome će se tvrditi da je optuženi zloupotrebio... i samu instituciju. Međutim, ako se Duamel i jeste lepo okoristio ovim fakultetom zarad ostvarenja svojih ambicija, istovremeno je bio i njegov dobar sluga.
Istraga bi trebalo da se vrati na polaznu tačku: fakultet Sciences Po nije bio nacionalizovan 1945. godine. Svakako ne u potpunosti. Tadašnja privatna Slobodna škola političkih nauka (Ecole libre des sciences politiques), koja je vladala odabirom kadrova za visoke javne funkcije, diskvalifikovana je zbog posrnuća pod Trećom Republikom, zbog svog petenizma i kolaboracionizma. Imala je, pak, sreće da pregovara sa državnim predstavnicima koji su bili njeni nekadašnji polaznici: Mišel Debre i Žan-Marsel Žanene. „Sciences Po”, kako su već tada zvali ovu školu, jeftino je prošla. Stvaranje Nacionalne fondacije političkih nauka (FNSP), koja ima privatni status ali je finansira država, predstavljalo je očigledan ustupak nekadašnjim vlasnicima. Osnivači su imali dovoljan broj mesta u upravljačkom odboru (danas imaju deset od dvadeset pet mesta), da kontrolišu ovo telo koje imenuje direktora fakulteta, odlučuje o strateškim orijentacijama i nadgleda institute političkih nauka u unutrašnjosti. Predsenik Fondacije bira predstavnike osnivača, visoke funkcionere, nekadašnje političke vođe i istaknute mecene među svojim poznanicima iz klubova, trustova mozgova i državnih organizacija. Ovaj elitistički proces popunjavanja redova ima za cilj da „visokoj školi” obezbedi izvore sredstava.
Pošto nema sopstvenu administraciju, Fondacijom upravlja administracija samog fakulteta, koji svi kratko nazivaju „Sciences Po”. Ovaj naziv je, sporazumom između svih Instituta poltičkih nauka, rezervisan isključivo za institut u Parizu, dok instituti u untrašnjosti treba ovom nazivu da dodaju ime svog grada. (…)
