Medijske kuće i izdavače (Vivendi, Editis, Prizma) kupuje šakom i kapom, sada čeka i na radio Europe 1, kom sledi seča osoblja i troškova, podstiče jeftino novinarstvo namenjeno ekstremnoj desnici (CNews), zavodi teror po redakcijama – i preti da će tužiti Le Monde diplomatique, koji je istraživao njegove aktivnosti u Africi: ako bismo tražili personifikaciju užasa medijskog kapitalizma, ime Vincenta Bolorea odmah bi se nametnulo.
Nećemo, međutim, tek na osnovu brutalnosti ovog bretonskog milijardera, o kojoj je štampa naširoko pisala, moći da razumemo pokret koji potresa novinarski pejzaž ove decenije. Jer, ta nadiruća sila ne proističe ni iz kompjuterske tehnologije vlasnika. niti iz baze kontakata zakupaca reklamnog prostora. Ona se očituje u spremnosti uredničkog rukovodstva da se izvini kada neki članak ne bude po volji čitalaca. Novi stub ekonomije štampe, dugo smatran petim točkom medijskog fijakera, čine pretplatnici. Rast njihovog uticaja dovodi do toga da sva galama i podele koje prožimaju naša društva sada odjekuju i u samim redakcijama. Ova provala je do sada pogodila tek nekolicinu naslova – ali je suštinski pokazatelj pokreta o kom ćemo govoriti.
Razumljivo je da svaka nova privatizacija iznova izmeša karte velikog komunikacijskog monopola. Pa ipak, privatizacije više ne unose nemir u ovaj sektor, odavno prepušten sopstvenoj tržišnoj logici – i menadžerskom korsetu: dok ekrani sve halapljivije proždiru naše vreme i naše razgovore, snage koje proizvode informacije sve su oskudnije. Broj novinara u Francuskoj opada umerenim tempom (-6% između 2008. i 2019. godine), ali je broj novinara u Sjedinjenim Državama opao za skoro četvrtinu. Ovaj prosek prikriva značajan disparitet: američke redakcije ukinule su 36.000 radnih mesta u štampanim medijima, dok su istovremeno stvorile njih 10.000 u neštampanim medijima.
Odavno predskazivan, pred našim očima uspostavlja se informativni režim na dva koloseka – bogate vesti za bogate, siromašne za siromašne. U njemu se ogleda zemljopis obrazovnih i kulturnih nejednakosti. Manje spretna i spremna za prebacivanje u virtuelni prostor, s obzirom na starost i navike njene čitalačke publike, lokalna štampa osiromašuje, kopni i, kao u Sjedinjenim Državama, odumire: od 2004. godine nestalo je više od 2.100 dnevnih i nedeljnih listova, četvrtina ukupnog broja; njihovo mesto uglavnom zauzima mreža stranački povezanih veb sajtova čiji novinarska fasada, klasični izgled i teritorijalna pokrivenost služe kao paravan za širenje korisnih članaka koje finansiraju interesni krugovi povezani s političkim partijama. Opstanak lokalne štampe zavisio je od oglašavanja i klasifikovanih oglasa, dva resursa koja su proždrali „Fejsbuk“ i „Gugl“, koji sa svoje strane ni ne proizvode informacije, već za te potrebe pustoše novine koje su prethodno lišili oglašivača.
Srazmerna broju parova očiju koje će oglas videti u slučaju štampe, cena oglašavanja na Internetu sledi potpuno drugačija pravila, gde količina dosegnute publike ustupa mesto kvalitetu targetiranja. Na tom području nema boljih igrača od predatora iz Silicijumske doline. Činjenica da im predstavljaju konkurenciju primorava opštu štampu da prodaje svoj digitalni prostor po diskontnim cenama: od 2000. godine (kada je „Gugl“ uspostavio svoju mrežu za oglašavanje) do 2018. godine, njihovi prihodi od oglašavanja pali su za dve trećine. Pandemija im je zadala poslednji udarac. U drugom kvartalu 2020. godine, gašenje ekonomije dovelo je do 20% manjih prihoda od oglašavanja u slučaju Le Monde-a – i 44% u slučaju New York Timesa (6. avgust 2020).
Osvrnimo se na model „dvostrukog tržišta“ koji je 1836. godine izumeo Emil de Žirardin. On je, s jedne strane, privlačio kupce niskom prodajnom cenom, dok je s druge čitalačku publiku prodavao trgovcima koji su želeli da u novinama postave svoje oglase. Ova ekonomija podrazumevala je dvostruku zavisnost: od oglašivača, dok bi sve išlo po planu, i od akcionara, od kojih bi se tražilo da u oskudnim vremenima prilože novac u teglu. Zlatno doba dostigla je šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, a zatim još gromoglasnije tokom „Internet balona“ koji se rasprsnuo 2000. godine: u hodnicima Libérationa, dnevnog lista koji je tada pucao od oglašavanja, uredništvo se zavitlavalo da mogu i da se odreknu prodaje. Takozvane „besplatne“ novine sprovešće ovu genijalnu strategiju u praksi 2002. godine – pre nego što ih proguta crna rupa digitalne ekonomije.
Tokom druge polovine 20. veka, dominacija resursa od oglašavanja transformisala je viziju društva serviranu čitaocima: „Pokrivanje tema iz sveta rada opalo je i promenilo smer, od snage sindikata kao institucija do neprijatnosti koje štrajkovi predstavljaju po potrošače“, primećuje Nikolas Leman, profesor novinarstva na Univerzitetu Kolumbija. Era reklame poklopila se sa značajnim rastom plata, statusa i obrazovnih dostignuća radnika u štampi. Kraj je dočekala u klimi nesigurnosti za proizvođače informacija, diskreditaciji medija (…)
