Setimo se navale dobre volje i plemenitih namera koja se odigrala tokom prvog lokdauna na proleće 2020. godine. U novom društvu koje je trebalo da se iz ove krize izrodi, vakcine su najavljivane kao „globalno javno dobro“. Sve do novembra mogli smo da čujemo Emanuela Makrona kako se zabrinuto pita: „Jesmo li spremni da, u trenutku u kom se prva vakcina [protiv kovida-19] pojavi na tržištu, garantujemo da će ona biti dostupna širom čitave planete i po svaku cenu izbegnemo scenario sveta ’u dve brzine’, u kom će samo najbogatiji moći da se zaštite od virusa i vrate normalnom životu ?“ Međutim, ostale su to samo prazne reči.
Osamnaestog januara 2021. godine, generalni direktor Svetske zdravstvene organizacije (SZO) Tedros Adanom Gebrejesus obratio se javnosti uz sledeću šokantnu konstataciju: „Do ovog trenutka u zemljama sa visokim standardom upotrebljeno je više od trideset i devet miliona doza vakcine. U jednoj od najsiromašnijih zemalja sveta iskorišćeno je samo dvadeset i pet. Ne dvadeset i pet miliona; ne dvadeset i pet hiljada; dvadeset i pet doza.“ On je nakon toga upozorio na mogućnost „katastrofalnog moralnog kraha“.
Ipak, na inicijativu SZO uspostavljena su dva instrumenta koja treba da se postaraju da elan međunarodne solidarnosti dobije realne posledice.
Na prvom mestu je mehanizam Covax koji treba da omogući „grupisanje nabavki vakcina protiv kovida-19 kako bi se garantovalo da svih sto devedeset država i teritorija imaju pravedan i jednak pristup“. Sa američkim Fajzerom (u partnerstvu sa nemačkim startapom Bajontek) potpisan je ugovor za četrdeset miliona doza vakcine (na principu informacione RNK), a sa Astrazenekom (u partnerstvu sa Oksfordskim univerzitetom) drugi ugovor za dodatnih sto dvadeset miliona doza. Zvanični cilj veoma je ambiciozan: raspodeliti dve milijarde doza do kraja 2021. godine.
Drugi mehanizam je zajednički pristup tehnologiji za vakcinaciju protiv kovida-19, odnosno C-TAP (skraćenica za Covid-19 Technology Access Pool), koji je trebalo da garantuje razmenu intelektualne svojine, neophodnih znanja i procedura za masovnu proizvodnju vakcine, što bi uključilo i zemlje u razvoju. Avaj, C-TAP je zasada ostao samo mrtvo slovo na papiru, dok Covax mehanizam naleće na prepreku za preprekom, u tolikoj meri da SZO pominje mogućnost pomeranja roka na 2022. ili čak 2024. godinu…
Diskurs država Evropske unije, pritisnutih javnim izjavama sopstvenih zvaničnika, razvija se u dva pravca. Realpolitika je suštinski odnela prevagu, što ide naruku multinacionalnim farmaceutskim kompanijama. Uprkos tajnosti u kojima se odvijaju „pregovori o očekivanim nabavkama“, nekoliko ključnih elemenata procurilo je u javnost i ponovo nam pokazalo čelični zakon neoliberalnog kapitalizma u praksi: socijalizacija gubitaka i privatizacija profita. Države članice i Evropska komisija subvencionisale su laboratorije iznosima od više milijardi evra u svrhu istraživanja, razvoja i, naposletku, masovne proizvodnje vakcina, što je de facto ograničilo izloženost ovih kompanija riziku. Sama EK dala je dve milijarde tokom procesa izrade vakcina. Pa ipak, farmaceutske kuće drže šape na patentima, unazad pregovaraju o cenama sa državama i mršte se na mogućnost donacija ili preprodaje zemljama u razvoju. Prema Evi de Bliker, belgijskoj državnoj sekretarki za budžet, cene o kojima se Brisel dogovorio kreću se od 1,78 evra po dozi Astrazenekine vakcine, do 10 evra za Kjurvakovu i 14,68 evra za Moderninu.
Iščašeni model
Deluje da su najfleksibilnije klauzule u ugovorima one o snabdevanju, što je dovelo do toga da je Evropska komisija upala u stanje apsolutne panike kada ju je Astrazeneka u januaru obavestila da neće moći da dostavi predviđeni broj doza (osamdeset miliona) u predviđenom roku (prvi kvartal 2021). To je dovelo do izbijanja političkog konflikta između EK i Velike Britanije, koja je želela da za sebe sačuva doze koje je ova britanska kompanija proizvela. Kriza je trajala sve dok nije postignut kompromis o dostavi polovine ugovorene količine.
Pored toga, pravna odgovornost farmaceutskih kompanija u slučaju pojave ozbiljnih neželjenih efekata svedena je na minimum, uz garancije da će je preuzeti države potpisnice ugovorâ. Doduše, bilo bi nepošteno za ovo optužiti isključivo multinacionalne farmaceutske kompanije koje uspevaju da nametnu ovako nepravedne ugovore. Prema navodima Njujork tajmsa, Evropska investiciona banka odobrila je zajam od 100 miliona dolara Bajonteku uz uslov od 25 miliona dolara dobiti za banku — kao da je profitirati na vakcinama nešto najnormalnije!
Ovim neverovatnim ugovorima pridružuje se internacionalni geopolitički sukob oko razvoja, proizvodnje i pristupa dragocenim vakcinama: svakako između Kine i SAD, ali i Rusije (koja je nedavno ostvarila bitnu stratešku pobedu, kada je njena vakcina Sputnjik V proglašena bezbednom), Nemačke, Izraela i Velike Britanije. Uprkos tromom startu i višestrukim brljotinama, zvanični London uspeo je da organizuje dinamičnu kampanju imunizacije, i time obori argument o Evropskoj uniji kao zaštitnici koji se javljao tokom razvučenog i zaoštrenog procesa Bregzita. U maju 2020. godine, vlada Borisa Džonsona oformila je specijalnu komisiju za vakcinu čiji je zadatak bio da utvrdi strategiju za istraživanje, izradu i raspodelu vakcina i koja je sklopila partnerski odnos (…)
