Februar 2019. godine. Mlazni avioni krstare vedrim nebom Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE), minijaturne savezne države između Persijskog zaliva i Arapskog mora. Udobno smešten, okružen stranim liderima, prestolonaslednik Abu Dabija. važan čovek federacije i uticajna ličnost arapskog sveta, gospodin Muhamed ben Zajid el Nahjan (skraćeno „MBZ“), lično prisustvuje otvaranju Međunarodne odbrambene smotre (IDEX). Ovaj sajam naoružanja na svetskom glasu započinje ratnim spektaklom u punom obimu, u kome paradiraju emiratska terenska vozila „nimr“, američka oklopna vozila i francuski tenkovi. Holivudska produkcija na nivou vojnih i geopolitičkih ambicija „male Sparte“, kako je američki general Džejms Matis nazvao UAE 2011. godine, dok je bio glavnokomandujući američkih snaga.
To je stoga što UAE, peti po obimu uvoznik oružja na svetu. ne žele da izgleda da se samo igraju rata. Oni ga vode, izazivaju ili održavaju vođeni „regionalnom strategijom uticaja i moći“, kako objašnjava Ema Subrije, istraživačica u Institutu za države Arapskog zaliva u Vašingtonu. Od marta 2011. godine i „arapskog proleća“, oni su, zajedno sa Saudijskom Arabijom, vojno intervenisali u Bahreinu, kako bi zaustavili narodni ustanak protiv monarhije El Kalifa. U Jemenu, gde od 2015. godine, takođe u savezu sa Rijadom, predvode koaliciju protiv Huta, optuženi su zajedno sa svojim saudijskim saveznikom za kršenje međunarodnog prava, ali i za rad na podeli zemlje. U Libiji, ignorišući embargo na oružje, podržavaju maršala Kalifu Haftara u borbi protiv vlade nacionalnog sporazuma. S jedne strane spektakl, s druge strane ratne gadosti: dve strane iste medalje one monarhije koja prikazuje svoju „modernost“ dok doprinosi pogoršanju tenzija u arapskom svetu. Abu Dabi je takođe bio pokretačka snaga regionalne blokade Katara 2017. godine.
Invazija na Kuvajt — prekretnica
Kako objasniti evoluciju ove zemlje koja će u decembru proslaviti svoj pedeseti rođendan i u kojoj 90% od deset miliona stanovnika čine stranci? Da bismo to učinili, moramo se vratiti u vreme konstituisanja federacije 1971. godine, kojoj su Bahrein i Katar odbili da se pridruže iz straha da ne padnu pod vlast Abu Dabija. Sa moćnim susedima poput Saudijske Arabije, Iraka i Irana, sedam emirata i njihov lider, šeik Zajid el Nahjan, od početka se suočavaju sa pitanjem svoje bezbednosti. Mali i sa malo vojske, UAE ubrzo traže zapadnu podršku, pre svih američku, koja će igrati ulogu zaštitnika i dobavljača oružja. „Za Vašington, koji je tada bio zabrinut zbog rizika od širenja sovjetskog uticaja, Zaliv je bio način da se obezbedi energetsko tržište“, podseća Kristijan Ulriksen, istraživač sa Instituta Džejms Bejker u Hjustonu. Raspolažući značajnim resursima ugljovodonika, federacija može da uloži ogromna finansijska sredstva u sklapanje impozantnih ugovora o naoružanju. Dovoljno da se zadrže zapadni zaštitnici. „U 1970-im i 1980-im godinama, ove kupovine oružja doprinosile su sticanju prestiža. Mogućnosti UAE da to ustinu koriste bile su ograničene“, primećuje Piter Vezeman, istraživač u stokholmskom Međunarodnom institutu za mirovne studije (Sipri).
Iračka vojska je 1990. godine napala Kuvajt, čije vojne snage, takođe bogato snabdevene, nisu mogle da se odupru oklopnim vozilima Sadama Huseina. Od tada se stvari menjaju. UAE konsoliduju svoju strategiju: odbrambena partnerstva i kupovine se nastavljaju, ali ih prati jačanje nacionalne vojske. Odnos sa Vašingtonom postaje „kičmeni stub vojske UAE“, tvrdi Abdulhalek Abdula, profesor političkih nauka na Univerzitetu UAE. „MBZ“, jedan od sinova šeika Zajida, upravlja operacijama, postaje komandant vazduhoplovstva, a potom i načelnik štaba oružanih snaga. „To je čovek koga odlikuje vojna obuka, koji zastupa ideju da su disciplina i oružana moć dovoljne da razreše gotovo sve“, procenjuje istraživač Žalel Haršaui. Uz njega je, kao vojni savetnik od 1991. godine, američki pukovnik Džon Vilijam Mekginis. U vazdušnoj bazi El Dafra, južno od Abu Dabija, Sjedinjene Države pojačavaju svoje prisustvo u pogledu ljudstva i opreme. Sa svojim domaćinima izvode obuku i vežbe. pomažući u izgradnji vazduhoplovstva koje se danas smatra najboljim u Zalivu.
Međutim, deceniju kasnije, učešće dva emirata u napadima 11. septembra 2001. godine menja odnos sa Vašingtonom. „Da bi umirio svoje partnere, ’MBZ’ je ušao u rat protiv Avganistana“, objašnjava Ulriksen. Doduše, njegovo učešće je zakasnelo i skromno, sa dve stotine vojnika angažovanih od 2003. godine, ali za Sjedinjene Države ima snažnu simboliku: arapska i muslimanska zemlja pridružuju se koaliciji protiv talibana. „UAE su takođe shvatili da moraju da promene svoj imidž“, nastavlja istraživač. Monarhija, koju je savetovao bataljon anglosaksonskih stručnjaka za komunikacije, izgradila je imidž moderne i vizionarske države. Sumnje Vašingtona su otklonjene 2006. godine, a general Piter Pejs, predsednik Komiteta savezne vojne uprave SAD, pohvalio je čvrstinu partnerstva između dve zemlje.
Sredinom 2000-ih godina na vlast je došla mlada generacija. Gospodin Kalifa ben Zajid nasledio je 2004. godine svog oca na mestu predsednika federacije i na čelu emirata Abu Dabi, njegov brat „MBZ“ postao je prestolonaslednik, a g. Muhamed ibn Rašid el Maktum 2006. godine preuzima upravu emirata Dubai. Cilj ovih novih lidera jeste smanjenje zavisnosti federacije od nafte. U ovome se oslanjaju na više izveštaja o perspektivama („Vizija 2020“, „Vizija 2030“) koji predviđaju svetlu budućnost. Trgovina, turizam, razonoda, urbanizam i nove tehnologije postaju temelji nove politike, koju proglašavaju urbi et orbi.
Osnivanje vojne industrije deo je ove dinamike ekonomske (…)
