Ukoliko koronavirus ne poremeti izborni kalendar, Škotska će se 6. maja 2021. ponovo naći u žarištu neprekidne ustavne drame koju Ujedinjeno Kraljevstvo predstavlja svetu već nekoliko godina. Scenario je već napisan: uprkos pandemiji, okosnica šestih opštih izbora u Škotskoj biće, više nego ranije, pitanje nezavisnosti.
Osim toga što je Škotska narodna partija (SNP) obećala četvrtu pobedu u nizu, nezavisnost se pojavljuje kao vodeća tema u dosad neobjavljenom nizu od 17 istraživanja javnog mnjenja. Ako SNP osvoji većinu, kao 2011, zahtevaće referendum o ovom pitanju; u suprotnom, tražiće podršku Zelenih kako bi se održao.
Međutim, samo London može odobriti održavanje obavezujućeg referenduma. Što znači da Vestminsterska palata, garant britanskog suvereniteta, može poništiti odluku SNP-a. Premijer Boris Džonson – čiji je trijumf na opštim izborima 2019. godine razbuktao želju za nezavisnošću s druge strane Hadrijanovog zida – izjavio je, posle referenduma održanog 2014. godine, da se u narednih četrdeset godina neće održati novo glasanje o ovom pitanju.
Dakle, na jednoj strani nalaze se SNP, jato manjih partija – Zeleni, Škotska socijalistička partija (SSP) – i organizacije poput krajnje levo orijentisane Kampanje za radikalnu nezavisnost, ili koalicije Jes Alba. Što se sveta kulture tiče, umetnici i pisci dodaju glamura, buntovničkog šika dosadnjikavim proglasima političkih organizacija koje zagovaraju nezavisnost. Ovo je glavna tema na društvenim mrežama i u alternativnim medijima. Posle referenduma 2014, američko preduzeće Njuzkvest pokrenulo je dnevnik The National kako bi profitiralo od novog rastućeg tržišta.
S druge strane, tu su britanska vlada i velike državne partije, koje, osim stalnog pozivanja na ustavni suverenitet parlamenta, nemaju drugi odgovor na urušavanje njihovog legitimiteta u Škotskoj. Konzervativci, laburisti i liberalni demokrati dele međusobno sve malobrojnije glasače „unioniste“ obećavajući da će se suprotstaviti drugom referendumu, bez obzira na rezultate izbora 6. maja. Pokreti koji žele da zadrže Škotsku u okviru Kraljevine imaju velikih muka da organizuju masovna okupljanja; a još i više kad pokušavaju da se pozovu na podršku drugih slavnih ličnosti, poput spisateljice DŽ.K. Rouling. Tradicionalna skepsa štampe prema škotskoj nezavisnosti nadomeštena je njenim prezirom prema Bregzitu i premijeru Džonsonu. Unionisti kritikuju čak i Britansku radio-difuznu korporaciju (BBC), čije je izveštavanje o referendumu iz 2014. obelodanilo njeno protivljenje nezavisnosti, zato što smatraju da je suviše blagonaklona prema SNP-u.
Između ostalog, žale se na to kako je ovaj kanal izveštavao o škotskoj premijerki Nikoli Sterdžon (SNP), čije je vođenje krize izazvane koronavirusom naišlo na veliko odobravanje njenih podanika. Popularnost premijerke Sterdžon u velikoj meri objašnjava izborni uspeh SNP-a, a poređenje njenog trezvenog, tehničkog stila upravljanja sa haotičnim nacionalizmom Borisa Džonsona išlo je naruku pristalicama nezavisnosti tokom pandemije.
Nedostatak „plana B“
Sve ukazuje na to da će do razvoda doći, što bi potvrdilo efikasnost strategije postepenog napredovanja koju primenjuju šefovi SNP-a još od devedesetih godina prošlog veka. Ova strategija sprovodila se unutar institucija britanske države: prvo su osvojili većinu u škotskom parlamentu 1998, osnovanom godinu dana posle izglasanog referenduma o devoluciji (prenošenju dela ovlašćenja centralne vlade), zatim su koristili administrativni aparat kako bi dokazali da ova zemlja zna sobom da upravlja. Zloslutnici su tada tvrdili kako bi odlazak Škotske doveo do opšteg haosa i gubitka simbola, koji jednom delu stanovnika ostaju veoma važni. SNP je uvek odgovarao da bi nezavisna Škotska tražila da se ponovo pridruži Evropskoj uniji (iako bi se Madrid sigurno usprotivio kako bi obeshrabrio katalonske separatiste), zadržala bi funtu, ostala u podaništvu Krune i u članstvu Organizacije severnoatlantskog saveza (NATO).
Strategija postupnog delovanja oduvek se zasnivala na rezonovanju da će postepeno sticanje izbornog legitimiteta na kraju naterati London da pristane na zahteve SNP-a. Ovu logiku potvrdila je odluka konzervativnog premijera Dejvida Kamerona (2010–2016) da organizuje obavezujući referendum 2014. godine. U trenutku kada je nezavisnost značajno dobila na popularnosti, London će možda (…)
