Vratimo se (dobro ustanovljenom) postulatu: „borbe (protiv rasizma i kapitalizma) jesu povezane“, i pitanju koje se odatle postavlja: da, ali kako? Zapravo, ne baš na jednostavan način. Imamo, štaviše, posla s jednom posve složenom artikulacijom.
Strukturna hijerarhija odnosa dominacije ne diktira nikakvu hijerarhiju kvaliteta borbi koje tim odnosima odgovaraju. Nijedna borba ne teži da sebi podredi ostale. To bi bilo sasvim idiotski, i to na dva načina: pre svega simbolički, jer je nemoguće graditi (kontra)hegemonijski blok a da različite komponente ovog pejzaža borbi međusobno ne razgovaraju, ne razmatraju se, ne približavaju se, ili se na neki način ne pronalaze u odsudnim trenucima — dakle, bez toga da svaka od njih polaže pravo na legitimnost sopstvenih motiva i, suprotno, bez toga da se svaka od njih ne odrekne mogućnosti da druge sebi potčinjava ili ih jednostavno hladnokrvno pobedi.
Potom i strateški, jer se, zasada, različiti odnosi dominacije do te mere prepliću da je borbe ponekad nemoguće razlikovati: idite i zamolite, na primer, markantne crne sobarice hotela „Ibis“ da razluče „uzroke“ svog stanja ili ih poređaju na listi prioriteta. U praksi nam se uvek predočavaju kompleksi ili klasteri dominacija, tako da borba protiv jedne ipso facto predstavlja i borbu protiv drugih. Slede četiri moguća zaključka.
1. Neće biti kontrahegemonijskog bloka bez priznavanja jednakosti borbi. Kvalitativna jednakost, međutim, ne isključuje kvantitativne razlike. Iako jednake po legitimnosti, borbe se razlikuju po obimu. Naravno, ovi perimetri imaju i zone međusobnog preklapanja, ali te su zone ograničene. U tim preklapanjima, superponiranje dominacija strukturirano je na izvestan način. Odgovor na pitanje „kako su borbe povezane“ polazi od razmišljanja o tim delimičnim preklapanjima, kako se u njih uklapaju i šta ostaje izvan njih.
2. Da su preklapanja tek delimična, da postoji ono što je unutar i ono što je izvan nekog perimetra, sve to sintetiše se priznavanjem relativne autonomije svakoj od ovih borbi — pri čemu su obe reči važne: i „autonomija“ i „relativna“. Priznati autonomiju antirasističkim ili feminističkim borbama ne znači misliti da bi nakon kapitalizma ti oblici ugnjetavanja ipso facto bili suzbijeni. Nažalost, savršeno je moguće zamisliti postkapitalističko društvo koje bi zadržalo rasističke, homofobične ili seksističke karakteristike, ili čak stvorilo nove hijerarhije. Ugnjetavanja protiv kojih se ove borbe vode važna su sama po sebi i nemoguće ih je u potpunosti svesti, poput nusproizvoda, na matricu kapitalističkog ugnjetavanja.
3. Autonomija, dakle. Ali relativna. Jer, iako ne funkcioniše kao matrica, kapitalistička dominacija ipak zauzima superiorno mesto u strukturnoj hijerarhiji dominacija, a sada znamo i zašto. Od svih odnosa dominacije koji presecaju savremeno društvo, kapitalistički odnos je onaj koji je u stanju da se održi i kada se svi ostali nađu pod napadom ili se čak stišaju. U modu simulakruma, ili marginalnog prilagođavanja, a posebno ako mu to situacija nameće, spreman je čak i da sarađuje u tim osporavanjima. To uglavnom uzima formu čije se licemerje graniči sa groteskom. Uzmimo za primer Hilari Klinton, koja je tokom kampanje 2016. godine bez ustručavanja izgovorila sledeće: „Ako bismo sutra razbili velike banke, da li bi to stalo na kraj rasizmu? Da li bi seksizam nestao? Da li bi diskriminacija nad LGBTQ [lezbijskom, homoseksualnom, biseksualnom, trans i kvir] zajednicom prestala? Da li bi ljudi preko noći lakše prihvatili migrante ?“ Imamo iste primere i u sopstvenom dvorištu i već decenijama gledamo kako ti organi društvene diverzije (Libération, L‘Obs itd.) funkcionišu. Hilari Klinton nije slučajno izgubila na izborima 2016. godine. Izgubila je jer su ove strategije diverzije i zamena teza dostigle svoju granicu. Čak i borbe prema kojima su se ove strategije (licemerno) usmeravale shvataju da više nemaju šta odatle da dobiju, dok možda mogu mnogo toga da izgube.
Nećemo više „bankama“ napadati „feminizam za 99%“. koji svoju akciju ponovo povezuje s antikapitalističkom perspektivom, i to bez napuštanja sopstvene specifičnosti. Upravo je to sinteza relativne autonomije. Nju, štaviše, nameće sam kapitalizam, budući da, upravo igrajući na kartu sinergije dominacija indukuje i sinergiju borbi — ili makar njihovu faktičku artikulaciju, kao u slučaju (…)
