Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

IZVRŠNA VLAST ZABRANJUJE „RADIKALNE“ GRUPE

Ukini pa vladaj na francuski način

Dok ministar za visoko obrazovanje namerava da očisti univerzitete od „islamo-levičarstva“, predlog zakona o „osnaživanju poštovanja principa Republike“ sadrži uvođenje ideološke kontrole za udruženja građana. U svom poduhvatu odstranjivanja ideja koje joj smetaju vlada se oslanja i na formalno ukidanje, na šta ima pravo zahvaljujući zakonu izglasanom u januaru 1936. godine

Nakon što je jedan islamistički fanatik ubio srednjoškolskog profesora Samuela Patija 16. oktobra 2020. godine, francusko ministarstvo unutrašnjih poslova 2. decembra formalno je ukinulo Komitet protiv islamofobije u Francuskoj (CCIF), protiv čega se gotovo niko nije pobunio. Međutim, zabrana rada ove organizacije, koja ni na koji način nije povezana sa terorizmom, ponovo otvara pitanje toga koliko je opravdana ova vanredna mera izvorno uvedena kako bi se republika zaštitila od neposredne opasnosti. Hoće li ona postati političko oruđe za ućutkivanje opozicionih grupa ili dodvoravanje delu biračkog tela?

Koreni zakona koji je uveo mogućnost formalnog ukidanja sežu do događaja od 6. februara 1934. godine. Na taj dan u Parizu su organizovane velike demonstracije od strane, između ostalih, nekoliko saveza ekstremne desnice. Okupljeni su protestovali protiv toga što je Žan Šijap, prefekt policije njima bliskih ubeđenja, sklonjen s dužnosti i kritikovali su režim zbog korupcije. Demonstracije su prerasle u nerede i završile se smrću petnaest osoba. Levica je momentalno protumačila ovaj događaj kao pokušaj fašističkog državnog udara koji bi opravdao ograničavanje slobode okupljanja garantovane zakonom iz 1901. godine.

Tako je nastao zakon o „borbenim grupama i privatnim milicijama“ usvojen 10. januara 1936. godine. On je ovlastio izvršnu vlast da dekretom predsednika republike uz odobrenje saveta ministara zabrani delovanje legalno registrovanih udruženja i neformalnih grupa koji pozivaju na oružane demonstracije, imaju paravojni karakter ili nastoje da ugroze teritorijalni integritet nacije ili sruše republiku. Ova procedura razlikuje se od sudske zabrane, procesa koji vodi sudija i koji se može pokrenuti samo u slučaju postojanja presude za krivično delo.

Zahvaljujući ovom novom zakonskom sredstvu nacionalistički savezi bili su zabranjeni između februara i juna 1936. godine. Leon Blum je u međuvremenu oformio vladu Narodnog fronta. U donjem domu parlamenta 30. juna 1936. godine, biznismen i poslanik Pjer Tetanže, vođa Mladih patriota, izneo je oštru kritiku ministra unutrašnjih poslova Rožea Salengroa: „Pazite da se mere koje ste preduzeli jednog dana ne okrenu protiv ljudi koji vas danas podržavaju.“ I zaista, formalno ukidanje koje je prvobitno bilo usmereno protiv desničarskih saveza ubrzo je počelo da se koristi protiv drugih pokreta. Ono je 1937. godine iskorišćeno za gušenje alžirskog separatizma, a potom i da bi se 26. septembra 1939. godine, nakon potpisivanja sporazuma Molotov-Ribentrop, zabranila Francuska komunistička partija (PCF) za vreme vlade radikala Eduara Daladijea.

Ovo oruđe pokazalo se toliko korisnim da je privremena vlada Francuske Republike 9. avgusta 1944. godine vratila na snagu zakon od 10. januara 1936. godine, kako bi eliminisala organizacije koje su se sumnjičile za kolaboraciju. Tako je, krajem 1944. godine, spisku povoda za ukidanje pridodato sabotiranje povratka republikanskom uređenju, a potom i „slavljenje“ kolaboracionizma ili omogućavanje bivšim kolaboracionistima da se okupljaju u okviru određenog udruženja, 1951. godine.

Preširoki kriterijumi

Nakon 1945. godine, argument o borbi protiv oružanog nasilja i odbrani teritorijalnog integriteta nacije korišćen je protiv brojnih antikolonijalističkih organizacija. S druge strane, Šarl de Gol ustremio se i na pristaše francuskog Alžira nakon što se vratio na vlast 1958. godine: skrivena i teroristički nastrojena Tajna oružana organizacija (OAS) ukinuta je krajem 1961. godine. Događaji iz maja 1968. godine predstavljali su prekretnicu: nemiri u gradovima i sukobi među političkim demonstrantima doveli su do toga da je vlada 12. juna zabranila rad jedanaest organizacija ekstremne levice, uključujući Pokret 22. mart i Revolucionarnu komunističku omladinu. Ista sudbina zadesila je, u oktobru 1968. godine, ekstremno desničarsku skupinu Zapad, a potom, u maju 1970. godine, Proletersku levicu.

Ukidanje ovog maoističkog pokreta izazvalo je nerede u Parizu i drugim gradovima. Na suđenju zbog toga što je ponovo oformio ukinutu organizaciju, u oktobru 1970. godine, maoista Alen Gejsmar slavio je što je „odgovor na ove provokacije bio nasilan i masovan“, jer „napasti maoiste 1970. godine značilo je napasti narod“. A, kao što je Narodna stvar podsetila u avgustovskom (...)

Obim celog teksta : 2 025 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Dominik Pansol

je profesor savremene istorije na univerzitetu Bordo Montanj.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst