Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

EKSTREMNA DESNICA NA LINIJI SA BRISELOM

Italija, politička laboratorija Evrope

Kada se pre tri godine vinula u sam vrh italijanske politike, Liga (krajnja desnica) nije štedela reči na račun Brisela i njegove politike štednje. Pa ipak, ovog februara Liga je ušla u vladu Marija Dragija, bivšeg predsednika Evropske centralne banke. Kako objasniti takav preokret?

Deset godina nakon Marija Montija i njegove tehnokratske vlade, još jedan bivši direktor „Goldman Saksa“ nastanio se u palati Kidži. Nalik svom prethodniku, ali i Emanuelu Makronu u vreme predsedničke kampanje u Francuskoj 2017. godine, Mario Dragi gradi sliku o sebi kao o premijeru koji se na krilima prosvećene vizije jednog eksperta izdiže iznad političkih partija i nadilazi podelu između levice i desnice, dok u isti mah veoma vodi računa ne pređe granice koje je postavio Brisel: fiskalnu ortodoksiju i neoliberalizam. Bivši predsednik Evropske centralne banke (ECB) uspeo je da okupi sve italijanske partije, od levice do krajnje desnice, uključujući i one koje su poboljšale izborne rezultate na osnovu suprotstavljanja tom programu. Tako je pridobio i zajedničku podršku Pokreta 5 zvezda (M5S) i Lige, dve partije koje su pre tri godine pobedile na parlamentarnim izborima uz obećanje da će obustaviti štednju i suprotstaviti se evropskom diktatu.

Činjenica da ministri krajnje desnice sede u Dragijevoj vladi nije potresla veliki broj ljudi, ni po evropskim kancelarijama niti u medijima, koji ovu nacionalnu koaliciju predstavljaju kao primer dobrog razuma. Izgleda i da niko ne vidi problem u ovoj neobičnoj italijanskoj demokratiji u kojoj su birači u martu 2018. godine većinski glasali protiv politike štednje koju je nametao Brisel, da bi u februaru 2021. godine, bez ponovne konsultacije, dobili vladu koja tu politiku zastupa. Priča o ovom preokretu je politička drama u tri čina.

Čin I, avgust 2011. godine. Dragi, koji je upravo imenovan za predsednika ECB, šalje pismo Silviju Berluskoniju, šefu italijanske vlade. U tom pismu iznosi niz mera potrebnih za dobijanje pomoći od njegove institucije: smanjenje javne potrošnje i penzija, liberalizacija u sektoru usluga, revizija uslova za otpuštanje radnika, smanjenje plata državnih službenika. Predsednik italijanske vlade nema kako da se tim merama suprotstavi, jer bi bez pomoći ECB nivo duga porastao i situacija bi ubrzo postala neodrživa. Ipak, podele unutar desne većine sprečavaju obavezivanje na takav program. Tri meseca nakon pisma, parlament odbacuje Berluskonijev predlog budžeta, a komandu preuzima Mario Monti, „ekspert“ bez političkog predznaka.

Time otpočinje razdoblje od sedam godina, tokom kojih će se smeniti četiri predsednika vlade: nakon Montija na red su došli. Enriko Leta, Mateo Renzi i Paolo Đentiloni. Potezi ovih vlada, u potpunosti odanih neoliberalnim institucionalnim reformama, bili su utemeljeni u sporazumu koji je Demokratska stranka (levi centar) sklopila sa Berluskonijevom desnicom. Podršku su im pružale bogate klase i značajan deo srednje klase, u jedinstvenom činu prevazilaženja pripadnosti zasnovanoj na podeli između desnice i levice: u pitanju je bio „buržoaski blok“. društvena koalicija slična onoj koju će nekoliko godina kasnije Makron okupiti u Francuskoj.

Čin II. Partije koje su pratile uputstva ECB-a surovo su kažnjene. Buržoaski blok srušio se usled sopstvene nemogućnosti da primi u dovoljno velikom delu radničke klase, čak i onda kada su se srednje klase od njega udaljile. Berluskonijeva partija Napred Italijo i Demokratska stranka, koje su pre deset godina imale 70% glasova, sada imaju svega 32%. Opozicija u isti mah postiže izuzetan rezultat. Liga Matea Salvinija po prvi put se pojavljuje kao glavna sila desnice i krajnje desnice, dok M5S postaje najveća partija u zemlji, doguravši skoro do trećine ukupnog broja glasova.

Akt III, februar 2021. Iako se odnos snaga u Parlamentu nije promenio još od izbora održanih u martu 2018. godine, pojavila se potreba za imenovanjem treće vlade. Dve prethodne (savez između Lige i M5S, praćen savezom između M5S i Demokratske stranke) su se raspale, potrajavši jedva više od po godinu dana. U tom trenutku se zadatak formiranja vlade daje Dragiju, autoru pisma koje je služilo kao brevijar buržoaskog bloka. Naizgled iznenađujuće, bivšeg bankara kao spasitelja dočekuju ne samo partije koje su sprovodeći njegov program krahirale na izborima, već i one koje su, suprotstavljajući mu se, izbile na vrh političke scene.

Siromašnim domaćinstvima – ništa

Dragi je dao dovoljno signala koji ne ostavljaju sumnju u njegovu želju da se vrati na trasu neoliberalnih reformi. Za svog ekonomskog savetnika postavio je Frančeska Đavacija, koji je već bio u grupi „eksperata“ koje je Montijeva vlada zadužila da lociraju gde treba srezati javnu potrošnju. U svom prvom govoru pred Senatom, 17. februara, izjavio je da će nove reforme uskoro biti najavljene. Među njima će se naći i povećanje konkurencije, „pojednostavljivanje“ poreskog sistema, smanjenje poreza, povećanje efikasnosti administracije i promovisanje uspostavljanja centara izvrsnosti u istraživanju. Iznad svega, najavio je da će korišćenje evropske pomoći predviđene planom oporavka „Next Generation EU“, uspostavljenim u kontekstu pandemije kovida-19, biti selektivno i diskreciono.

Ova pomoć nimalo neće ličiti na kišu novca najavljenu u medijima, gde se (...)

Obim celog teksta : 2 458 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Stefano Palombarini

je predavač na Univerzitetu Pariz VIII.
PREVOD: Matija Medenica

Podeli ovaj tekst