Jedan mladi zubar iz Otana inspirisan šezdesetosmaškim duhom, upustio se, 1970 godine, u ambiciozan projekat otvaranja zubarske ordinacije za siromašne u departmanu Saona-i-Loara. Bernar Žo uspeo je da podigne kredit i da ubedi četvoricu kolega da mu se pridruže, spremnih, poput njega samog, da se odreknu dvaju doktrina svoje profesije: samostalno-preduzetničkog obavljenja delatnosti i materijalne koristi. Ova grupa je radila kao kolektiv, za skromnu platu, a oprema je bila zajednička. Zbogom gradska elito, zbogom opštinski prijemi: vreme je za socijalizaciju zdravstva i zdrave zube za sve!
Međutim, nacionalno udruženje zubara budno je motrilo. Neprijateljski nastrojeni prema konceptu socijalno orijentisane zubarske ustanove, te uspaničeni idejom da bi takvo zasecanje u sankrosantni model zubara-preduzetnika napravilo opasan presedan i zapretilo da ugrozi ceo sistem, ovi veliki mudraci pokrenuše protiv Žoa dug i neumoljiv rat iscrpljivanjem. Nakon finansijskog kolapsa i zabrane bavljenja zubarskom delatnošću, koja je usledila nakon što je objavio knjigu o svojim nedaćama sa „čupačima zuba ”, ovaj „zubar za siromašne” je završio na birou za zapošljavanje, primao socijalnu pomoć i ostao buntovnik sve do smrti, jula 2019.
Pedeset godina nakon njegovog osujećenog projekta, nejednakosti u pristupu zubarskoj nezi koje je nastojao umanjiti, i dalje širom zjape. Njihove posledice su vidljive od najranijeg detinjstva. Kako se navodi u izveštaju o zdravstvenom stanju u predškolskim razredima, četvrtina dece iz radničkih porodica pati od nelečenog karijesa, naspram svega 4% dece rukovodećih kadrova ; ovaj jaz se u odraslom dobu samo produbljuje. Procenjuje se da više od četvrtine domaćinstava sa niskim primanjima ne ide kod zubara usled nedostatka sredstava. Kako je to priznao i ministar zdravlja 2011, „uočene razlike ukazuju na to da, s jedne strane, izloženost riziku nije ista: dobre dentalne navike (pranje zuba dva puta dnevno, korišćenje fluorida, raznovrsna ishrana) zastupljenije su među delom stanovništva sa višim stupljnjem obrazovanja i primanja; sa druge strane, one ukazuju i na nejednak pristup zubarskoj nezi: visokokvalifikovani građani posećuju zubara češće nego oni nekvalifikovani ” Slaba uteha za nevoljnike francuskog sistema, osuđene na snažne bolove, teškoće sa žvakanjem ili na krnjav osmeh koji im ugrožava privatni, društveni i profesionalni život: njihov teret dele i mnogi sapatnici širom sveta.
Iako pogađaju milione i izazivaju bolne posledice, ove razlike se često negiraju ili umanjuju. Sami zubari neumorno pevaji istu pesmu, koja se čuje i u kampanjama za prevenciju, po kojoj je zdravlje zuba pre svega stvar lične odgovornosti. Ko hoće da ima zdrave zube, treba da se pridržava higijenskih pravila stečenih od kolevke, da se izbalansirano hrani, da izbegava slatkiše, alkohol, duvan i narkotike, da se ne izlaže policijskim pendrecima i udarcima nasilnog muža, odnosno da se pridržava jedne vrlinom i sigurnošću ispunjene egzistencije. A ako to nije slučaj i zubi vam se kvare, onda nemate koga da krivite osim sebe samih.
Francuski sistem zubne nege počiva na dva principa: prvi je predominacija privatne prakse, koja nameće zubarima da po svaku cenu rentabilizuju svoja ulaganja; drugi princip je neujednačena ponuda zubarskih usluga, gde su pojedine usluge pokrivene socijalnim osiguranjem, (…)
