„Maksi-suđenje“ koje je 13. januara otpočelo u bunker-sudu Lamecija Terme, u okrugu Katancaro najsiromašnije italijanske pokrajine Kalabrije, dobar je povod da promislimo na temu mafije i njenih različitih sastavnih delova – ’Ndrangete (Kalabrijska mafija), ali i Koza nostre (Sicilija), Kamore (Napulj) i Sakra korona unite (Apulija).
Scenografija je impozantna: 355 optuženih, 438 tačaka optužnica, 600 advokata, 30 fizičkih stranaka u postupku, novinari iz čitavog sveta koji užurbano rade u ogromnom prostoru kol-centra koji zauzima 3.300 kvadratnih metara i za ovu svrhu je pretvoren u ultra-povezanu i obezbeđenu sudnicu. U ovom monumentalnom pozorišnom komadu tužilaštvo, otelotvoreno u liku tužioca Nikole Graterija, namerava da otkrije veze ’Ndrangete s politikom, slobodnim zidarstvom – koje se izgleda koristi za uspostavljanje kontakta s lokalnim elitama – i poslovnim svetom. Optužbi ne manjka: zločinačko udruživanje, ubistva, iznuđivanje, zelenaštvo, pranje novca, pronevera javne imovine… Ovo suđenje kulminacija je četvorogodišnje istrage koju su obeležile pretnje smrću upućene tužiocu (koji živi pod pojačanom zaštitom) i nosi naziv „Rinascita-Scott“ – rinascita, „preporod“, u nadi da će se pokrajina osloboditi mafije; i „Scott“ u počast Zibenu Vilijamu Skotu, agentu Federalnog istražnog biroa (FBI) koji je preminuo 2015. godine i koji je Grantiju pomogao da otkrije veze između kolumbijskih kartela i ’Ndrangete.
Tužilac je 13. januara ustao rano. Govoreći pred kamerama u 8:30, naglasio je da se proces mora voditi velikom brzinom (pre svega kako bi se izbeglo zastarevanje) i pozvao javnost da pravosudne organe i snage reda tretira kao „ljude kojima se može verovati“. Međutim, dok je ovo izgovarao, u mislima su se rojile brojne slike. Bezbroj nejasnih i zbunjujućih slučajeva, statistika, skupštinskih izveštaja (prvi posvećen mafiji datira još iz 1876. godine), čitave galerije likova, heroja, delinkvenata, magistrata; toliko isečaka iz italijanske istorije, zemlje u kojoj Komisija za borbu protiv mafije ima stalnu funkciju od 1962. godine, uz nekoliko katedri koje se bave ovim fenomenom (na Univerzitetu u Paviji, Rimu itd).
Teško je ne prisetiti se scena sa drugog „maksi-suđenja“, onog protiv Koza nostre u Palermu 1986–1987. godine, prvog suđenja te vrste u kom je država pokazala istinsku spremnost da interveniše i koje je okončano veoma oštrim kaznama (ukupno 2.665 godina zatvora). Konačno, prisetimo se i košmarnih scena mafijaškog odgovora na to suđenje: čitav jedan deo sicilijanskog autoputa raznet je 23. maja 1992. godine uz pomoć pet stotina kilograma eksploziva u napadu u kom su ubijeni sudija Đovani Falkone, njegova supruga i njegova tri telohranitelja. Ova tragedija dan-danas predstavlja važan događaj u italijanskoj istoriji. Nakon ovog „maksi-napada“, država je značajno pojačala borbu protiv mafije. Koza nostra je postepeno digla ruke od strategije spektakularnog nasilja, pa je pod vladavinom novog „bosa“ Bernarda Provencana (1995–2006), koji je nasledio Salvatora „Tota“ Rinu, usvojila strategiju poniranja: delujući iz najvećih dubina.
Iako je izvanredan karakter ovih suđenja istakao snagu države i njenu odlučnost da se lati svog represivnog arsenala, postavio je i mnoga pitanja: kako i kada će se suđenje „Rinascita-Scott“ okončati (suđenje u Palermu trajalo je, uzimajući u obzir sve jurisdikcije, gotovo pet godina)? Koliko optuženih će na kraju biti osuđeno i na koje kazne? Koje će biti ekonomske i političke posledice? I iznad svega: šta je uopšte mafija?
Za Đuzepea Pitrea, „značenje koje je ova reč poprimila gotovo je nemoguće definisati “. Ovaj stručnjak za sicilijansku narodnu tradiciju skreće pažnju na „mafijaški senzibilitet“, tj. na određenu viziju života, pravila ponašanja i metoda dolaska do pravde izvan okvira zakona i države. Pisac Leonardo Saša je 1960. godine u Danu sove Koza nostru odredio kao „sistem koji upravlja interesima uspostavljanja i održanja moći klase koju (…) možemo definisati kao buržoasku; klase koja se ne rađa i ne razvija u vakuumu države, već u samoj njenoj unutrašnjosti. Mafija je, ukratko, samo parazitska buržoazija, buržoazija koja ne preduzima, već samo eksploatiše“ – istovremeno afirmišući ono što i on sam naziva „mafijaškim senzibilitetom“.
„Mafija je planina govana!“ Ova rečenica, toliko puta uzvikivana i ispisivana po gradskim fasadama, iskazuje jednu legitimnu osudu. Osuda, ipak, nije dovoljna da bi se razumela priroda ovog fenomena i da bi se (…)
