Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

ISTORIJA

Komuna osvaja zidove

Komunisti, anarhisti, ali i ekstremni desničari: već stoleće i po razni ljudi pozivaju se na nasleđe Pariske komune. Ova borba za istoriju često se vodila i po zidovima, uz pomoć grafita i plakata koji prenose sliku oružane borbe kao glavnog simbola ustanka iz 1871. godine

Za vreme postojanja Pariske komune, 1871. godine, kao i tokom ranijih revolucija, plakati i grafiti igrali su ulogu „revolucionarnih murala “, informišući i mobilišući stanovnike i stanovnice grada. Svi oni bili su zbrisani nakon „krvave sedmice“ (21-28 maj), kada je ustanak definitivno slomljen. Međutim zidovi glavnog grada ubrzo su ponovo progovorili: anonimni glasovi slavili su pobeđene i kleli pobednike, sipajući salve osuda po Versaju. Na zidu unutrašnjeg dvorišta kasarne Pepiner „grupa republikanskih vojnika i prijatelja naroda“ napisala je 1872. godine: „Versajska vojsko, branitelji despotizma i naše sirote Francuske; vi ste ubice naroda, mrlje od krvi na vašim uniformama nikada neće izbledeti“. Vila Adolfa Tjera, srušena za vreme Komune, a potom obnovljena novcem od poreza išarana je 1873. godine: „Narode Pariza, ova kuća košta koliko i tvoja krv“. I naravno, parole u slavu ustanika: „Slava hrabrim Fereu, Roselu, Kremijuu i Dombrovskom koji su umrli za Komunu“ (1872. godine, na jednom zidu u XII arondismanu). Slični natpisi činili su 23% grafita koje je policija – veoma pažljivo – evidentirala tokom 1872. godine. Oni su potom postali sve ređi, dok se bitka reči preselila na groblje Per Lašez, Zid federalaca i vence koji su pred njega postavljani i sa kojih je policija skidala subverzivne poruke.

Nema sumnje da bi bilo potrebno mnogo više rada da bi se ispratili dvadesetovekovni komunarski grafiti u slavu Komune. I sami izvori su se proredili, jer su uvođenjem republike i slobode govora natpisi na zidovima prestali da bivaju upisivani kao „subverzivne poruke“ u policijske izveštaje koji bi mogli biti od koristi istoričarima.

Od 1920. godine, Francuska komunistička partija (PCF) javlja se kao glavni nosilac uspomene na Komunu. insistirajući na kontinuitetu između komunara i komunista. Dolazak do zida postao je značajan ritual za partiju, koji je doživeo vrhunac u maju 1936. godine sa povorkom od više od petsto hiljada ljudi. Komuna je često pominjana u govorima, člancima i lecima. Ona je bila motiv u pesmama, poput one koju je 1971. godine napisao Žan Fera. Međutim, retko je bila slavljena kroz urbane napise – oblik akcije koji je PCF retko koristila.

Međutim, 1968. godine na ulici Sorbone osvanuo je ogromni natpis „ŽIVELA KOMUNA“. To nije naročito iznenađujuće: uspomena na događaje iz 1871. godine bila je veoma živa tokom majskog prevrata (projekcije filmova, ponovno pokretanje časopisa Žila Valea Poklič naroda…). Represija protiv učesnika pokreta u maju ’68. često je poređena, svakako uz dozu hiperbole, sa represijom iz 1871: „partija Versajaca nema pravo da govori o reformama i napretku“, pisao je, na primer, sociolog Alen Turen (Le Mond, 30. jun 1968). Komuna je dakle bila referentna tačka za direktnu demokratiju i samoorganizovanje. Ne toliko „model koji se mogao u identičnom obliku reprodukovati, već pre podsetnik na ono čemu su učesnici i učesnice težili – i ono što se moglo izroditi“, analizira istoričarka Lidvin Bontinji.

Stogodišnjica je ponovo rasplamsala vatru: čitav niz novinskih članaka, eseja, romana, ponovljenih izdanja memoara učesnika, burnih komemoracija, čak i nekoliko televizijskih emisija… sve to načinilo je od Komune aktuelnu temu. Ipak, grafita nije bilo u značajnom broju. Doduše, treba napomenuti da se, nakon što je 1968. izvršen „desant na zidove“ („Beli zidovi znače da je narod nem“, pisalo je na jednom od njih), ovaj oblik izražavanja donekle povukao. Pa opet, umetnik Ernest Pinjon-Ernest obeležio je stogodišnjicu Komune na kamenu. Tokom jedne noći u martu 1971. godine, on je po kaldrmi glavnog grada izlepio grafičke prikaze „palih“. Između ostalog izabrao je i stepenice koje vode do bazilike Sakr ker, primoravajući grad da (...)

Obim celog teksta : 1 798 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Matilde Larer

je profesorka savremene istorije na Univerzitetu Gistav Ajfel. Napisala je knjigu Rage against the machisme. Éditions du Détour, Pariz, 2020.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst