Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

PSIHOPOLITIČKE KOMPONENTE ANTIKAPITALIZMA

Protiv mišljenja kraja istorije

Na svim stranama u regionu srećemo se s pokušajima i s zadovoljstvom u pokušajima da se dokaže zaklani narod. Neretko se izlaz iskreno ili simbolički traži u nesmrtnosti konfesije, još šireg identitetskog osigurača. Pravoslavlje je nesmrtnije od srpstva, a katolicizam od hrvatstva. Identiteti se razlikuju po čvrstini nesmrtnosti, po snazi odolevanja nestajanju. Nacionalno—konfesionalno kao hegemoni nesmrtni identitet „pojelo“ je klasno i oslabilo levicu

Antiutopija je čvorna komponenta savremenog nedelatnog antikapitalizma. To je hegemona osmatračnica s koje se vide samo zatvoreni svet, kraj socijalne istorije i kapitalizam kao sudbina. Iščezla je utopija, merilo boljeg, koju iskazuje težnja za nemogućim. Nakon sloma evropskog socijalizma nisu iščezla sva očekivanja, ali je nestala delatna nada u solidarnije društvo jer je suzbijaju novi masovni strahovi.

Srazmera nade (utopije) i straha (distopije) danas je drugačija nego ranije. Ako strah delimo s životinjama, a nada je prisutna samo kod čoveka (E. Bloch), onda nije teško zaključiti da nas je kapitalizam devedesetih, nakon uvođenja egzistencijalne antiutopije (D. Suvin), približio životinjskom. Ne samo zato što svuda gde je kapitalizam proglašen sudbinom nema nade u drugačije društvo, nego i zato što je samo levica, koja ne zaboravlja utopiju, kadra da uspešno meri postojeće društvo socijalnim idealom. Uz utopiju se drugačije predviđa, uz nju se nikada ne tvrdi, nego pretpostavlja. Kao kriterij koji stalno izmiče, korisna je nesavršenoj realnosti lišenoj samorefleksije. Međutim, današnja osobena idejna paraliza levice lišena je utopije. Zato osiromašena epohalna svest lakše prihvata kraj istorije. Telos (skrivena svrha) savremenog kapitalizma je antiutopijski, a melanholične distopije su gornje granice nedelatnog antikapitalizma. Pa ipak, svaki sociolog školovan uz Marksa zna da je „krtica istorija“ lukavija od sudbine i od svih predviđanja. U ovoj knjizi pisac se trudio da se predstavi kao protivnik mišljenja kraja istorije.

1.

Psihopolitika se bavi emocijama i afektima u politici. Razna osećanja sreću se kod savremene antikapitalističke levice: melanholija, nostalgija i depresija. Melanholija je obično povezana s pasivnošću i razočaranjem. Zato ima mišljenja da je bliska „dendizmu“, tj. aristokratskom odustajanju od politike i nepopravljivo pokvarenog društva. Enco Traverso je pokazao da u dubljem smislu to nije baš tako. Iako epidemija melanholije na levici nakon 1989. jeste smetnja političkom aktivizmu, nije prepreka otrežnjavanju poraženog. Naprotiv, kao samorefleksija o izgubljenom korisna je antiteza slepom trijumfu. Melanholija je teleskop istine (G. Byron), za razliku od depresije, loše tuge. Zaraženost trijumfom „korodira“ delatnog subjekta, pa je otuda melanholija epistemološki trezvenija od pobedničke euforije. Zato povorka poraza levice (1871, 1939, 1989) nije groblje slepog političkog žara. I savremena melanholija levice uči iz poraza. Obraća se subjektu koji u neoliberalizmu nije dovoljno delatan iako je podjarmljen, pa je u tom smislu ovo osećanje strukturni deo refleksije o antikapitalizmu. Nije to obična depresija nego naročita samorefleksija poraza.

Antikapitalistička levica je 1989. izgubila ono što nikada nije imala, a to je kritička samosvest u trenucima trijumfa u svom XX veku. Gledano iz ove perspektive savremena melanholija je otuda njena dijalektička sastavnica. Nije to verzija utešne nade, kakvu npr. nudi religija, nego otrežnjenje koje razbija iluziju o bilo kakvoj iluziji. Melanholija nije antiteza političkom aktivizmu, niti je prilog patologizaciji revolucije. Nije to bolna utučenost, jer levica ne može da živi bez aktivizma i borbenosti. To je osećanje da je i u delanju, a ne samo u posmatranju, prisutno razočaranje. To je iskustvo ranjivosti i odbijanje da se nastavi kao da se ništa nije dogodilo. Ali to nije definitivna postistorijska melanholija, jer su postistorija i postkapitalizam prazni pojmovi lišeni sadržaja i antiteze. Sličan je i hegemoni pojam antipolitika koji podelu na levicu i desnicu smatra anahronom i normalizuje postideološko menadžersko upravljanje društvenim problemima i sukobima. Utopija je, po ovom mišljenju, čisti idealizam, a revolucije su patologije. Mnoštvo identiteta je zamenilo antagonizam grupa. Politička ekonomija „mnoštva a ne antagonizma“ transformisana je u globalni menadžment. Promena je oblikovala i novu emocionalizaciju levice.

2.

Hegel je primetio da se čovek dva puta rađa: prvi put fizički, a drugi put tek kada postane svestan vlastite smrtnosti. Sociološki bi se moglo dodati, ako je rađanje uvek novo (...)

Obim celog teksta : 2 029 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Todor Kuljić

je profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i autor knjige Priručnik antikapitalizma. Protiv mišljenja kraja istorije (u štampi kod Gradske narodne biblioteke, Zrenjanin). Ovaj tekst je odlomak iz knjige.

Podeli ovaj tekst