Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

ZA JEDNE OBRT, ZA DRUGE DIVERZIJA

U Čileu, opklada oko Ustava

Već dugo raste bes u Čileu, zemlji oblikovanoj tokom diktature generala Augusta Pinočea. Ali kako raskinuti s prošlošću i unaprediti društvo? Suočen sa snažnim društvenim otporom, konzervativni predsednik Sebastijan Pinjera izneo je ideju o novom ustavu. Znači li to da je on spreman da popusti u ovom sporu ili je upravo pronašao način da ga podmuklo uguši?

Možda se očekivalo da će izraziti radost, ali Alondra Karijo je besna. Mnogo godina je ova mlada feministička aktivistkinja iz Santijago de Čilea čekala trenutak kada će se njena zemlja osloboditi Ustava iz 1980. godine, nasleđenog iz perioda diktature generala Augusta Pinočea (1973-1989). Dok su se, od početka tranzicije „ka“ demokratiji, sve vlade trudile da očuvaju status kvo, masovne demonstracije konačno su primorale vlast da prihvati izradu nove „Velike povelje“, usred panidemije kovida -19.

Postavljena je virtuelna platforma koja olakšava građansko finansiranje dve hiljade nezavisnih kandidata za ustavnu konvenciju, koja će se održati 11. aprila 2021. godine i neće biti nalik uobičajenim praksama. Zajedno sa drugovima iz Feminističke organizacije 8. mart. g-đa Karijo se kandidovala za te pozicije. Pa ipak, 2. marta ona podiže buru, u trenutku kada je telo za upravljanje izborima javnosti predočilo modus finansiranja izbora, koji nezavisnim kandidatima uskraćuje pogodnosti omogućene velikim partijama. Karijo to proglašava „anti-narodnom diskriminacijom“, svesna da 450 nezavisnih kandidata, koji su potpisima već potvrdili svoju kandidaturu, tek čeka trnovit put.

Od okončanja vojnog režima 1989. godine, latinoameričke elite su opisivale Čile kao primer „konsenzusne demokratije“. Ipak, ova success story neoliberalne kontrarevolucije, koju je vojska inaugurisala 1975. godine, postepeno je pucala po šavovima, otkrivajući slabosti neravnopravnog, komercijalizovanog i anomičnog društva. Uprkos slamanju narodnog pokreta pod čizmom generala Pinočea i sveopštoj nesigurnosti radnih mesta, rasuti bes tinjao je pod pepelom. Studenti, lučki radnici i rudari, feministkinje i seksualne manjine, penzioneri koji zavise od penzionih fondova, zadužena srednja klasa – od 2006. godine razni sektori izražavaju nezadovoljstvo. Za požar je bila potrebna prva iskra.

Da bismo razumeli trenutnu situaciju, moramo da se vratimo u 2019. godinu. „Usred Latinske Amerike koja je sva u grču, vidimo da je Čile prava oaza sa stabilnom demokratijom“, radovao se 9. oktobra te godine desničarski predsednik, multimilioner Sebastijan Pinjera. Nekoliko dana kasnije, zatečena razmerama narodnih protesta, njegova vlada se poziva na zakon o državnoj bezbednosti (specijalni zakon koji omogućava hitno procesuiranje u ime održavanja javnog reda i mira) i bila je prinuđena da zatvori sve linije metroa u glavnom gradu sa šest miliona stanovnika. Tokom cele noći, karabinjeri – lokalne policijske snage – nasilno su se sukobljavali sa demonstrantima na barikadama. Zapaljeno je nekoliko stanica metroa, kao i jedna policijska stanica i zgrada multinacionalne energetske kompanije Enel. Bilo je mnogo povređenih.

Čini se da je tog ranog jutra g. Pinjera zaboravio svoju lepu sliku mirne oaze. Policijski čas je uveden u deset gradova. Ponavljaju se scene koje nisu viđene od kraja diktature: vojska je raspoređena na ulicama. Sledećeg dana, predsednik se pojavljuje s ministrom odbrane i brigadnim generalom u borbenoj opremi. Ton je ratnički: „U ratu smo protiv moćnog neprijatelja, neumoljivog, koji ne poštuje ništa i nikoga, i koji je spreman da koristi nasilje i destrukciju bez granica.“ Ko je taj neprijatelj? Ljudi su se mobilisali sa severa na jug, naročito omladina, u pokretu koji svojim razmerama podseća na proteste protiv diktature iz 1980-ih godina.

Sporazum potpisan iza leđa demonstranata

Kap koja je prelila čašu bilo je poskupljenje karata za javni prevoz od nekoliko centi. Od 7. oktobra 2019. godine, učenici srednjih škola pozivali su da se karte više ne plaćaju i da se slobodno praktikuje tzv. salto-torniquete (uskakanje preko okretnog ulaza). Zahvaljujući društvenim mrežama, ova praksa se širi. Vlast koja je mislila da požar gasi povećanim prisustvom policije na ulicama samo je dolila ulje na vatru. Oko dva miliona ljudi šetalo je 25. oktobra, što štampa koja je neko vreme bila prisiljena da podržava vlast, proglašava najvećim demonstracijama u istoriji zemlje. „Čile se probudio!“ Skandiraju neki. Isplivavaju sva nezadovoljstva nepotpunom demokratizacijom i nasilnim ekonomskim modelom. Zastave domorodačkog Mapuče naroda viju se uz nacionalnu zastavu na Italijanskom trgu, preimenovanom u „Trg dostojanstva“. U gradovima su zidovi prekriveni sloganima i slikama u kojima se osuđuje politička klasa diskreditovana korupcionaškim aferama, oružane snage ukaljane neovlašćenim bogaćenjem i katolička crkva okrivljena za (...)

Obim celog teksta : 2 133 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Frank Godišo

je profesor istorije i latinoameričkih studija na Univerzitetu Žan Žores u Tuluzu, koordinator kolekcije radova Gouvernements progressistes en Amérique latine (1998-2018). La fin d’un âge d’or, Presses Universitaires de Rennes, 2021.
PREVOD: Milisava Petković

Podeli ovaj tekst