„Više rase? Niže rase, lako je to reći! Što se mene tiče, ja sam se tih iluzija okanio otkako sam video nemačke učenjake kako naučno dokazuju da će Francuska biti poražena u francusko-nemačkom ratu jer su Francuzi, u odnosu na Nemce, niža rasa. Od tada, priznajem, dvaput pogledam pre nego li se okrenem ka nekom čoveku i nekoj civilizaciji i kažem: niži ljudi ili civilizacija.” Ovaj citat Žorža Klemansoa navodi se u brojnim srednjoškolskim udžbenicima u Francuskoj i retko da ga neka istorija kolonizacije ne navodi. Klemanso, radikalni republikanac, izgovorio je ove reči jula 1885. u Predstavničkom domu, suprotstavljajući se izvesnom Žilu Feriju, koji je tom prilikom bez oklevanja hijerarhizovao „rase”, ne bi li lakše opravdao kolonijalne pohode.
U teoriji, podsećanje na ovaj citat bi moglo biti dovoljno da se začepe usta onima što tvrde da je republikanska levica — uključujući i one koji sebe nazivaju socijalističkim republikancima — bila oduvek, sa blagim varijacijama, duboko kolonijalistička. Taj citat svakako oslikava Klemansoa u jednom specifičnom svetlu.
Kada ga 1906. imenuju za predsednika saveta ministara — tadašnji ekvivalent premijerske funkcije — on prećutkuje svoje nekadašnje stavove i pretvara se u branioca kolonijalnog poretka. Čovek koji vrši neskrivenu represiju nad radnicima štrajkačima, te bez oklevanja krivično goni i trpa iza rešetaka vođe Opšte konfederacije rada (CGT, najveći francuski sindikat, prim. prev.), nema ni najmanju nameru da odustane od „velike Francuske.”
Nije Klemanso jedini predstavnik republikanske nastrojene levice. I socijalisti se, dobrim delom, pozivaju na Republiku. Godine 1885, socijalisti su još uvek bili nejedinstveni i slabo zastupljeni. Međutim, 1906. godine, nekoliko meseci nakon formiranja Francuskog ogranka radničke internacionale (SFIO), preteče Socijalističke partije, oni predstavljaju ozbiljnu silu u skupštini. Tada su Žan Žores i Žil Ged, dve najistaknutije ličnosti socijalista, bili poslanici. Oni odbijaju da podrže Klemansoa i izjašnjavaju se kao uzdržani. Međutim, ne glasaju protiv njega: polaze od pretpostavke nevinosti u pogledu nove leve vlade.
Dokle mogu ići njihova preklapanja? Po socijalnom pitanju, razilaženje je brzo i jasno. Isto važi i za kolonijalno pitanje. To je činjenica koja se mahom zanemaruje. Na taj način, nedovoljno poznavanje prošlosti omogućava povremeno povlačenje znaka jednakosti između republikanstva, socijalizma i rasizma. Najzagriženiji u isti koš trpaju i Karla Marksa koji je, na različite načine, uticao i na Žoresa i na Geda. Edvard Said je svojevremeno ukazao na Marksov evrocentrizam, na osnovu selektivnog čitanja nekoliko tekstova, ne pominjući Marksov neosporni razvoj, o kojem danas znamo mnogo više, a koji mu je omogućio da se otvori za vanevropske perspektive već od pedesetih godina XIX veka i još odlučnije pred kraj života.
Manje-više ista takva evolucija može se primetiti kod dela francuskih socijalista. Naravno da je lako naći Žoresove citate u kojima ističe zasluge kolonijalnih osvajanja. Kao mlad poslanik, Žores je bio pristalica Žila Ferija, te je srčano branio „civilizatorsku ulogu” Francuske. Tokom osamdesetih godina XIX veka, samo se kod prvih francuskih marksista, poput Pola Lafarga (Marksovog zeta) i Žila Geda, može naći socijalistička kritika kolonijalnog poretka. Prilikom osvajanja Tunisa, ova dvojica, na primer, ukazuju na „odgovornost za krv prosutu u Africi, počinjena nedela, [koja] padaju na teret buržoazije“ (…)