U današnje vreme, odgovornost Belgije za ruandski genocid još uvek je zasenjena krivicom koja se pripisuje Francuskoj. Pa ipak, odgovornost ove bivše kolonijalne sile ne crpi korene iz perioda od par godina, već od više decenija. Priča počinje neposredno nakon Prvog svetskog rata, kada je Belgija dobila mandat Društva naroda da upravlja dvema bivšim nemačkim kolonijama, Ruandom i Burundijem.
Belgijanci, koji su na daljinu kontrolisali ove dve male zemlje o kojima nisu znali apsolutno ništa, odlučili su da se oslone na metode posredne uprave koristeći lokalne strukture, odnosno feudalnu vlast zasnovanu na božanskom pravu u kojoj je vlast držao mwami (suvereni vladar). Relativno nezainteresovani da se staraju o ovim teritorijama, koje su bile daleko siromašnije od ogromnog Konga kralja Leopolda II, oni su pozvali upomoć bele sveštenike u Africi, sa željom da pokrštavanje načine istovremeno stubom kolonijalne vlasti i faktorom „razvoja“.
Vođeni tada pomodnom antropometrijom i fanatično posvećeni klasifikovanju i definisanju različitih „rasa“, Belgijanci su s ubeđenjem zagovarali takozvanu „hamitsku“ teoriju. Oni su smatrali da su Tutsiji, na osnovu svoje morfologije, vukli poreklo od hamitskih ili nilotskih naroda. Prema tom viđenju, Tutsiji su bili potomci stočarskog naroda koji se doselio u centralnu Afriku u potrazi za pašnjacima za svoja stada i potčinio „bantu“ (Hutu) poljoprivrednike, kao i starosedeoce Ruande. narod Tva (Pigmeje).
Pretvaranje Tutsija u agente kolonijalne vlasti
U ovoj zemlji u kojoj je, kao i u susednom Burundiju, legitimitet vladara bio zasnovan više na verskom nego na etničkom principu, kolonizatori i misionari koristili su autoritet mwami-ja Muzinge koji je, naposletku, 1931. godine, svrgnut jer je odbio da pređe u katoličanstvo. Lokalni kult zajedničkog boga Imane koji je predstavljao element jedinstva potom je odmenila katolička vera, a „aristokratija“, što će reći Tutsiji, postala je jedino što je misionare zanimalo.
Tokom tridesetih godina dvadesetog veka, konvertitstvo je poprimilo masovne razmere — krštenja su se vršila vodom iz creva — pa je Ruanda kao model uspešnog pokrštavanja 1950. godine posvećena Hristu Kralju. Istaknuti Tutsiji, koji su počeli da veruju u sopstvenu superiornost, postali su agenti kolonijalne vlasti. Pošto su bili zaduženi za organizovanje prinudnog rada i kažnjavanje neposlušnih, postali su predmet sve veće mržnje Hutua, čije su poglavice Belgijanci proterali. Kako je vreme prolazilo, Hutui su bili izloženi sve težim uslovima, uključujući i nekoliko perioda velike gladi, dok su jedino Tutsi deca imala pristup obrazovanju, između ostalog u školama u Astridi (danas Butare, grad na jugoistoku države), u kojima su se edukovali budući kolonijalni upravitelji.
Belgijanci su uništili još jedan element društvene kohezije: tradicionalni sistem trojice poglavica — za zemlju, za stoku i za vojsku. Od tridesetih pa sve do kraja pedesetih godina prošlog stoleća, kolonizatori i misionari radili su sve što je bilo u njihovoj moći kako bi razvezli „tkaninu“ ruandske nacije — do te mere da su svojim podanicima izdavali lične karte na kojima je bila navedena njihova „etnička pripadnost“. Ovaj sistem je funkcionisao sve dok okolnosti nisu počele da se menjaju. Tutsi (…)
