Bez obzira na to da li mislite da bi levica i ekolozi iduće godine trebalo da zajedno nastupe na predsedničkim izborima u Francuskoj, okviri u kojima se ta rasprava vodi potvrda su geopolitičke nepismenosti većine novinara. Ako i pođemo od pretpostavke da nema tih razmimoilaženja u ekonomskoj i socijalnoj politici koja bi u prvom krugu izbora mogla da stanu na put formiranju zajedničkog fronta snaga koje stoje levo od Emanuela Makrona, možemo li isto tvrditi i za spoljnu politiku? Od svega najviše čudi to što se za ovo pitanje, izgleda, niko i ne zanima. Odnos sa Sjedinjenim Državama, Kinom, Rusijom; francuska politika na Bliskom istoku, u Africi, Latinskoj Americi; nuklearno naoružanje? Biće da lideri levice na sastanku održanom 17. aprila nisu adresirali nijedno od ovih pitanja. Mediji time ne samo da nisu bili iznenađeni, već su drage volje svoje komentare rezervisali za pitanja presudna po budućnost zemlje, poput vegetarijanskih obroka u lionskim školskim kantinama, „nemešovitih sastanaka“ studentskog saveza i odbijanja subvencije aero-klubu iz Poatjea.
To ide dotle da se niko nije ni osvrnuo na ono što piše u neokonzervativnoj analizi spoljne politike koju je sastavio inicijator ovog zajedničkog sastanka, Janik Žado. Nekoliko pasusa, koji zvuče kao da su pisani u nekoj kancelariji Pentagona, ovog ekološkog lidera smešta desno od Makrona. On, tako, „porast međunarodnih tenzija“ pripisuje isključivo „sve agresivnijim autoritarnim režimima koji vladaju Kinom, Rusijom i Turskom“. Tako ispada da, za njega, Sjedinjene Države, Saudijska Arabija ili Izrael nemaju nikakvog udela u provokacijama. Isti atlantistički strabizam očigledan je i kada Žado monopol nad „lažnim vestima“ pripisuje isključivo Moskvi i Pekingu, kao i podršku „ekstremističkim pokretima“ i preuzimanje „naših ključnih kompanija“.
Kao da je zaboravio na navodno „oružje za masovno uništenje“ u Iraku, na podršku Zapada i Saudijske Arabije sirijskom Frontu Al Nusra — ogranku Al Kaide — i na (…)
