Prva pobeda Likuda
Dana 17. maja 1977. godine, Laburistička partija izgubila je izbore i vlast je, prvi put od stvaranja države Izrael, prešla u ruke desničarske opozicije. Na scenu stupa Likud. Menahem Begin, novi premijer, traži aneksiju palestinskih teritorija. On je lojalan pristalica Guš emunima („Blok vernika“), verske cionističke organizacije čiji je cilj kolonizacija Zapadne obale. Za Kol Izrael („Glas Izraela“) ovaj izraz je novogovor. Ne bi trebalo govoriti „Zapadna obala“, već „Judeja i Samarija“; izraz „kolonija“ je u principu zabranjen. Koliko god bilo moguće, izbegavati reč „naseobina“, već umesto toga govoriti o jevrejskim „lokalitetima“. Sve to i dalje je opciono, tako da ne se koristim uvek tim „preporučenim“ vokabularom, koji, što se mene tiče, ne uspeva da prikrije realnost okupacije palestinskih teritorija.
Imajući sve to u vidu, moji komentari i reportaže često nisu po volji mnogih Izraelaca francuskog porekla. Tu posebno mislim na profesora Andrea Nehera. Za ovu važnu ličnost francuskog judaizma i odskorašnjeg imigranta u Jerusalimu, pomenuti termini su nedopustivi. Tek mnogo kasnije otkriću upozorenja koja je nakon Šestodnevnog rata juna 1967. godine izneo „teoretičarima čistunačke levice, [i] mnogim jevrejskim intelektualcima iz dijaspore koji daju sebi za pravo da kritikuju Izrael, bez svesti o smrtonosnom mehanizmu u koji pristaju da se upletu. (...) Biti protiv Izraela, s kojih god pozicija, znači upravo biti istinski i smrtno protiv Izraela, znači doprinositi optužbama na račun Izraela, optužbama čije su posledice sveukupno opasno nepredvidive. Čisto logički posmatrano, te ‘kritike’ su, dakle, štetne “.
Nije mu se tako dopadalo ni to što izraelska štampa objavljuje reportaže o represiji nad pokretom otpora okupaciji i početku kolonizacije palestinskih teritorija u godinama koje su usledile nakon Šestodnevnog rata. Ono što se sada podrazumevalo pod jevrejskom desnicom smatralo je da bi mediji trebalo da se samocenzurišu i ne prikazuju šta se dešava u zemlji. Neher i njegovi prijatelji prešli su na suprotstavljanje svakoj kritici kolonizacije za koju su Begin i Arijel Šaron imali velike planove.
Begin i mir s Egiptom
Nekoliko meseci kasnije, jedan bitan događaj uzdrmaće Bliski istok i dovesti u pitanje onaj deo kolektivne svesti Izraelaca koji se odnosi na duboko ukorenjenu predstavu o arapskom svetu s kojim je uspostavljanje mirnodopskih odnosa, u najboljem slučaju, nedostižan san. Egipatski predsednik Anvar Sadat najavio je 9. novembra 1977. godine, obraćajući se parlamentu svoje zemlje, da je spreman da poseti jerusalimski Kneset „ako će to sprečiti smrt ijednog egipatskog vojnika ili oficira“. Novinari Kol Izraela to nisu bili u stanju da pojme. „Rais“ u Jerusalimu? Begin je iste večeri uzvratio da je spreman da ga ugosti. Približavanje ovih lidera sukobljenih strana nastavilo se i narednih dana. Uredništvo je to analiziralo pre svega kao pokaznu vežbu iz odnosa s javnošću, dok je jedna šala izazvala salvu smeha: „Sadat će posetiti Jad Vašem !“ To je bilo nezamislivo. „Rais“ je svega nekoliko nedelja ranije izjavio da je spreman da žrtvuje milion egipatskih vojnika ne bi li povratio svoju zemlju, Sinaj. U petak, 18. novembra 1977. godine, u kasnim jutarnjim časovima našao sam se na aerodromu „Ben Gurion“ kako bih izvestio o dolasku pripremne delegacije iz Kaira.
Prvi put u istoriji, avion s egipatskim zvaničnicima sleteo je u Izrael. Do posete će, dakle, zaista doći. (...) Dan kasnije, Sadat je za govornicom Kneseta objavio sledeće: „Do stvarnog mira doći će samo ukoliko on bude zasnovan na pravdi, a ne na okupaciji tuđe zemlje.“ Uz to, insistirao je na „potrebi za potpunim povlačenjem s arapskih teritorija, uključujući i Istočni Jerusalim“, kao i na stvaranju „palestinske države“.
Begin i Sadat su 17. septembra 1978. godine, pod patronatom američkog predsednika Džejmsa Kartera, svečano potpisali sporazum iz Kemp Dejvida. Egipat je trebalo da povrati ceo Sinaj i u dobrom duhu zaključi mirovni sporazum sa Izraelom. Ovde se, međutim, moramo osvrnuti na dokument pod nazivom „Okvirni sporazum za mir na Bliskom istoku“. Izraelsku desnicu zapanjila je jedna rečenica, za koju je krivicu dugo nakon toga svaljivala na Begina: „Palestinci će učestvovati u određivanju sopstvene budućnosti.“ Na koji način? Prvo, tokom petogodišnjeg prelaznog perioda koji će otpočeti time što će „stanovnici zapadne obale Jordana i Gaze izabrati autonomni organ koji će njima upravljati i uspostaviti lokalne policijske snage, koje će pružati doprinos bezbednosti Izraela i njegovih suseda“.
Tri godine nakon početka ovog prelaznog perioda trebalo bi da otpočnu i (…)
