Kada političke vođe koje razočaraju očekivanja svojih sledbenika pišu memoare, oni su pre svega namenjeni onima koji žele da ostvare bolji rezultat. Primorani da se suoče sa srušenim iluzijama javnosti, ovi predvodnici svoje neuspehe najčešće pripisuju nerealnim očekivanjima sopstvenih pristaša, napadima protivnika, činjenici da je svet kompleksan, ili pravilima politike usled kojih su bili primorani da obećaju stvari koje nikad nisu mogli da ispune. Pa ipak, čak i razočaravajući mandati sadrže podvige kojima bi se čovek mogao pohvaliti. Stoga ne čudi što se prvi tom Memoara Baraka Obame završava detaljnim prepričavanjem potere za Osamom bin Ladenom i njegovog ubistva.
Međutim, autor ove knjige — koji bi sada već trebalo da razmišlja o tome kako će izgledati poslednje poglavlje drugog dela — nije imao previše prostora da kiti sopstveni bilans budući da se njegovo predsednikovanje, otpočelo 20. januara 2009. godine u atmosferi sveopšte euforije nakon ubedljive izborne pobede i pod sloganom „Yes, we can“ (Da, mi to možemo), okončalo osam godina kasnije dolaskom Donalda Trampa u Belu kuću. To je bez sumnje bilo loše po Obamu. Iz kolektivnog pamćenja već je izbrisano bilo šta markantno vezano za period njegove vlasti, i to u tolikoj meri da je jedan od najinteligentnijih i najbriljantnijih predsednika Sjedinjenih Američkih Država u opasnosti da ostavi manji trag na nacionalnoj i svetskoj istoriji od svog direktnog naslednika, koliko god potonji bio ograničenijih sposobnosti.
Autor nas vodi kroz sopstvene doživljaje i uvide i zajedno sa čitaocem ili čitateljkom postavlja pitanje: šta je, u stvari, želeo Barak Obama? Moć; tu nema sumnje. Kao predani građanski aktivista, on je odlučio da uđe u politiku kako se više ne bi bavio posledicama tuđih odluka. Potom je zaključio da bi u Kongresu mogao da ima veći uticaj nego kao član poslaničke manjine u jednoj od saveznih država američkog Srednjeg zapada. Stigavši tamo, nakon što je izabran za senatora Ilinoja, pogled je usmerio ka Beloj kući. Protivno svim očekivanjima, porazio je Hilari Klinton na demokratskim preliminarnim izborima i, nakon poletne i optimistične predizborne kampanje, smenio je Džordža Buša mlađeg na mestu predsednika SAD. Obama je gotovo uvek vukao ispravne poteze — uključujući i odvažnu odluku da se na jesen 2002. godine usprotivi ratu u Iraku — u ispravnom trenutku, a i sudbina mu je bila naklonjena. Finansijska kriza (…)
