Volja meksičkog predsednika Andresa Manuela Lopeza Obradora (AMLO) da svoju zemlju emancipuje u odnosu prema Sjedinjenim Državama očita je još od ceremonije njegove inauguracije, 1. decembra 2018. godine, na koju je pozvan, od Vašingtona omraženi, predsednik Venecuele Nikolas Maduro. Istog dana, Lopez Obrador pokrenuo je integralni razvojni plan sa Salvadorom, Gvatemalom i Hondurasom, obznanjujući time novu stratešku orijentaciju ka jugu.
Meksiko ubrzo pokazuje da povratak principu neintervencionizma ne podrazumeva ravnodušnost, niti pasivnost. Odupire se pritisku grupe iz Lime — američke zemlje koje ne priznaju vladu Madura — ali bez napuštanja ove organizacije. Radije se opredeljuje za stvaranje novih poluga delovanja, poput mehanizma Montevideo, sa Urugvajem i Karipskom zajednicom, čime favorizuje politiku dijaloga. U intervjuu za Kanal Onse, 13. avgusta 2019. godine, meksički ministar spoljnih poslova Marselo Ebrar kritikovao je američki pristup, „koji može dovesti samo do katastrofe“.
Vlada AMLO oživljava i jednu staru tradiciju: politički azil. On je dodeljen ličnostima bliskim bivšem ekvadorskom predsedniku Rafaelu Korei, koje je Kito maltretirao, kao i jednom predstavniku venecuelanske opozicije. Povrh svega, Meksiko je prihvatio bolivijskog predsednika Eva Moralesa nakon njegovog svrgavanja u državnom udaru u novembru 2019. godine. Tim povodom, Meksiko otvoreno kritikuje ulogu koju je odigrala Organizacija američkih država (OEA), ističući štetno delovanje njenog generalnog sekretara gdina Luisa Almagra.
Istovremeno, Meksiko teži revitalizaciji Zajednice latinoameričkih i karipskih država (Celac), čije je predsedavanje preuzeo 8. januara 2020. godine. Cilj nije stvaranje progresivne ose u konfrontaciji sa desnicom, već promovisanje jedinstva latinoameričkog bloka u multilateralnim institucijama. Tamo gde bi meksička diplomatija rado igrala značajniju ulogu.
