Kada je, 1945. godine, Rene Depestr upoznao Andrea Bretona na Haitiju i izdao svoju prvu zbirku pesama, nije imao ni dvadeset godina. Nakon što je naredne godine učestvovao u pobuni koja je prekratila diktaturu predsednika Ilje Leskoa, koga je ubrzo potom odmenio novi satrap, ovaj mladi komunista pobegao je u Pariz, a potom se dao na put oko sveta. Upoznao je Pabla Nerudu, Nazima Hikmeta i Ernesta Čea Gevaru a, na Karibima, i Eduara Glisana, Emea Sezera, Franca Fanona i Žana Prajs Marsa.
Nakon deset godina vratio se u svoju rodnu zemlju. Međutim, nakon što je na vlast došao Fransoa Divalije, poznatiji kao „Papa Dok“, njegov život ponovo je visio o koncu. Če Gevara ga je 1959. godine pozvao na Kubu. U tom trenutku, kao tridesettrogodišnjak, on je bio prekaljeni kadar u službi Komunističke internacionale (verovatno se misli na svetski komunistički pokret u širem smislu, jer je Komunistička internacionala raspuštena 1943. godine, a Informbiro, njena organizacija naslednica, 1956. prim. prev.). Radio je za kubanske medije i nalazio se na čelu Nacionalne štamparije. U Havani živi sve do 1978. godine, a dnevnik koji je u tom periodu vodio upravo je objavljen u neredigovanom obliku. To delo predstavlja uspomene jednog borca i svedoka velikih svetskih događaja pisane dvadeset godina od kastroističke revolucije ! U njemu on komentariše tri perioda: 1964—1966, 1970—1971. i 1977—1978. U svakom od ovih odeljaka može se videti čovek koji se razvija, mada ne uvek u istom smeru u kom i kubanski režim.
Depestr je predstavljao idealtip komunističkog intelektualca; bio je svetski ambasador Kubanske revolucije i „nomad koji je pustio korenje širom planete“. On je čvrsto stajao na pozicijama internacionalističkog radikalizma, sve vreme motreći na Haiti, koji se nalazio na korak od „fašizma nerazvijenog društva“. Kao i svi na Kubi, i on je učestvovao u branju šećerne trske i odbrani revolucije. Njegove pesme objavljivane su u časopisima Les Temps modernes, Présence africaine i (…)
