Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

DOSIJE: RASVETLJAVANJE GENOCIDA

Ruanda: neshvatljiva tišina Afrike

Jalovost „međunarodne zajednice“ koja je doprinela smrti stotina hiljada pripadnika i pripadnica naroda Tutsi u Ruandi predmet je brojnih analiza još od 1994. godine. Međutim, kako razumeti tišinu afričkih država i inteligencije koja vlada još od trenutka dok im se pred nosom odvijao poslednji genocid u XX veku? Njegovi počinioci i dan-danas žive širom čitavog kontinenta ne snoseći bilo kakve posledice

Zbog čega čovečanstvo nije stalo u zaštitu Tutsija u Ruandi 1994. godine, kad je nad njima pred očima svetske javnosti izvršen jezivo krvav pokolj? Kao uzrok često se pominje neodgovornost Ujedinjenih nacija, i to ne bez razloga. Kada je kanadski general Romeo Daler, komandant mirovnih snaga UN u Ruandi (UNAMIR), primio informacije o planovima ekstremističkog pokreta Hutu Power od jednog njegovog dezertera i zatražio pojačanje u vidu 5000 dodatnih plavih šlemova kako bi sprečio planirane masakre, dobio je samo 2300 vojnika i 270 civilnih posmatrača.

Međutim, retko ko se seti da pomene da su tadašnje rukovodstvo UN-a, koji je tim potezom žrtve isporučio koljačima, činila dvojica Afrikanaca: generalni sekretar bio je Egipćanin Butros Butros-Gali, dok je zamenik generalnog sekretara zadužen za mirovne operacije bio Kofi Anan iz Gane. Neupitno je da njih dvojica kao pojedinci nisu imali nikakva ovlašćenja da donose izvršne odluke, ali nijedan potez njihovih izaslanika tokom intenzivnih pregovora u Kigaliju nije ukazivao na to da su oni razumeli istinske razmere događaja koji su se odigravali niti da su iskreno nameravali da utiču na njihov tok.

Isto tako, ni lideri afričkih zemalja i ličnosti koje su oblikovale javno mnjenje kontinenta nisu pokazali više saosećanja sa ljudima koji su kao životinje poklani u Butaru, Kibujeu, Gitarami i drugim mestima.

Iako se njihova nemost ničime ne može opravdati, ona bi se dala barem delimično razumeti da je ovaj zločin počinjen u veoma kratkom periodu. Međutim, genocid nad Tutsijima je, upravo zbog toga koliko je trajao — od početka aprila do sredine jula — poznat kao „stotinu ruandskih dana “. Drugim rečima, čak i da su događaji uhvatili vlade u Maputou, Abidžanu ili Abudži nespremnim, one su imale više od tri meseca da se preorijentišu. To pak niko nije učinio. U junu 1994. godine, mesecu tokom kog je počinjeno najviše ubistava, Organizacija afričkog jedinstva (OAJ) održala je svoj redovni samit u Tunisu, kao da se ništa posebno ne dešava. Nikome čak nije palo na pamet da u dnevni red uvrsti diskusiju o situaciji u „zemlji hiljadu bregova“. Delegati Ruandske privremene vlade (RPV), koja je do tog trenutka usmrtila skoro milion Tutsija, mirno su sedeli i predstavljali svoj genocidni režim…

Istini za volju, kraj aparthejda upravo je bio ozvaničen, nakon duge borbe u kojoj je OAJ igrala istaknutu ulogu. Ona je stoga htela da proslavi tu pobedu pozivom Nelsonu Mandeli da dođe u Tunis. Međutim, upravo je on, prvi demokratski izabrani predsednik Južne Afrike, spasao čast čitavog kontinenta kada je intervenisao, namerno ne poštujući dnevni red, kako bi na sveopšte zaprepašćenje izjavio: „Ono što se upravo dešava u Ruandi je sramota za sve nas. Moramo konkretnim postupcima pokazati svoju rešenost da to okončamo.“ Istoričar Žerar Prunije, koji je ovaj događaj zabeležio. komentariše i šok koji je Mandelina izjava izazvala u Parizu, gde je Fransoa Miteran, koji je oduvek u sebi nosio delić „duha Fašode “, razmišljao otprilike na sledeći način: „Šta god da Mandela priča, nećemo dopustiti da se Anglosaksonci mešaju u naše stvari!“

Počinioci u izbeglištvu u Južnoj Africi, Keniji, Zimbabveu…

Kao član međunarodnog sekretarijata Socijalističke partije, Prunije je bio u prvim redovima — i čak delio savete — u trenutku u kom se izjalovila notorna operacija „Tirkiz“. Njemu je bilo savršeno jasno da je ključni zadatak bilo pod hitno obezbediti podršku južnoafričkih snaga… Međutim, Pariz, koji je svojoj vojno-humanitarnoj intervenciji želeo da pruži multilateralnu fasadu, ipak nije uspeo — i to prvi put — da mobilizuje snage tendenciozno nazvanih „ključnih država“. Čak se i Senegal, njegov poslušni saveznik i držalac afričkog rekorda po broju međunarodnih operacija UN, zadovoljio minimalnim doprinosom: četicom od tridesetak vojnika, zaduženom za stražarske zadatke.

Što se tiče OAJ, ova organizacija je docnije pokušala da osvetla obraz time što je zatražila izradu izveštaja o genocidu u Ruandi od međunarodne grupe eminentnih ličnosti pod vođstvom Kveta Masirea, nekadašnjeg predsednika Bocvane, u kojoj su bili i Elen Džonson Serlif, regionalna direktorka Programa (...)

Obim celog teksta : 2 156 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Bubakar Boris Diop

je senegalski romanopisac. Njegovo poslednje objavljeno delo je Bàmmeelu Kocc Barma, EJO Éditions, Dakar, 2017.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst