„David protiv Golijata.“ To su poređenje neprestano ponavljali aktivisti koji su u martu 2021. organizovali glasanje o formiranju sindikata u džinovskom Amazonovom distributivnom centru BHM1, u gradu Besemeru u Alabami. Poređenje nije bilo neumesno. Radnici u ovom distributivnom centru, ogromnom većinom afroameričkog porekla, suprotstavili su se jednoj od najmoćnijih svetskih kompanija, vlasništvu najbogatijeg čoveka na svetu — Džefa Bezosa — i to u jednoj od najkonzervativnijih saveznih država.
Međutim, dok u Bibliji David ipak uspe da pobedi Golijata, u Amazonu je Golijat taj koji trijumfuje nad Davidom. Od 5.805 radnika zaposlenih u ovom skladištu koje se prostire na osam hektara, samo je njih 738 glasalo „za”, dok je njih 1.798 glasalo „protiv”. Stjuart Eplbaum, rukovodilac Američkog sindikata maloprodaje i veleprodaje (RWDSU), smesta je osporio rezultate glasanja, optužujući Amazon za narušavanje neutralnosti izbornog procesa. Nakon neuspeha prethodnog sličnog pokušaja u Delaveru 2014. godine, ovaj gigant internet prodaje iznova je potvrdio status neosvojive tvrđave za radničke sindikate.
U Sjedinjenim Američkim Državama, formiranje sindikata u preduzeću predstavlja put posut trnjem. Kada se neki radnik obrati sindikatu — u ovom slučaju je to bio jedan magacioner, koji je prošlog avgusta pozvao telefonom RWDSU — sindikat prvo mora dokazati Nacionalnom odboru za radne odnose (National Labor Relations Board) da 30% zaposlenih iz radnikovog preduzeća želi formiranje sindikalnog ogranka. Jednom kad se taj stepenik pređe, kreće oštra kampanja, a potom se organizuje glasanje. Borba se vodi od fabrike do fabrike, od jednog do drugog hipermarketa, od jednog do drugog restorana brze hrane: da je u Besemeru pobedila opcija „za”, to ne bi ništa promenilo u drugim Amazonovim distributivnim centrima. Za zaposlene, upuštanje u ovu proceduru znači dugu i mukotrpnu borbu, a u slučaju poraza stižu sankcije, često u vidu otkaza, na račun onih koji su zatražili pomoć sindikata. Stoga i ne čudi to što je u Sjedinjenim Američkim Državama svega 6,3% zaposlenih u privatnom sektoru učlanjeno u sindikate.
Tokom poslednjih dvadeset godina, Amazon je širom SAD izgradio sto deset centara veličine BHM1, a planira da ih izgradi još trideset tri. Sa skoro milion zaposlenih, što predstavlja svakog sto pedesetog radnika u državi, ova kompanija je drugi po veličini privatni poslodavac na državom nivou (za dve godine bi trebalo da pretekne lanac hipermarketa Wallmart). Svetska zdravstvena kriza, praćena velikim razvojem internet kupovine, dodatno je napumpala aktivnosti Amazona, tako da je teško izmeriti dinamiku kojom ova kompanija danas zapošljava. Zapošljavanje je postalo tim lakše što su, usled pandemije, milioni radno sposobnih ljudi ostali bez posla. Kako tvrde istoričari, ovo je situacija bez presedana, izuzev možda perioda sa početka četrdesetih godina prošlog veka, kada su fabrike masovno zapošljavale radnike ne bi li se podržali ratni napori.
Prekomponovanje Sjedinjenih Američkih Država
Kako bi pojasnio značaj koji je ova kompanija zadobila, novinar Alek Mekgilis definiše takozvani „Amazon efekat”, koji izaziva raslojavanje teritorije Sjedinjenih Država na tročlanu hijerarhiju: na vrhu su „gradovi gde se nalaze sedišta Amazona i dobro plaćeni poslovi za visokoobrazovane”, poput Sijetla, Vašingtona ili Bostona; potom dolaze „gradovi — distributivni centri”, koji dobijaju „magacionerska, daleko slabije plaćena radna mesta”; i konačno, ostatak zemlje, gde su lokalne prodavnice opustošene procvatom internet kupovine, a zauzvrat nisu nastala nikakva nova radna mesta, osim možda kurirskih poslova.
Besemer pripada drugoj kategoriji: gradovima — distributivnim centrima. Klasičan primer malog industrijskog centra u odumiranju, sa demografskom slikom oslabljenom zatvaranjem Pulmanove fabrike teretnih vagona devedesetih godina prošlog veka, ovaj grad podseća na druga mesta koja je Amazon odabrao za izgradnju svojih džinovskih logističkih centara, poput Sparou Pointa u predgrađu Baltimora, ili King ov Praša, nedaleko od Filadelfije. Gradovi pogođeni krizom presamićuju se do kolena ne bi li privukli multinacionalne kompanije, koje pak ohrabruju njihovo utrkivanje u davanju fiskalnih olakšica. „Besemer nudi konkurentne poreske kredite, lepe i pristupačne poslovne prostore, iskusnu radnu snagu i niske troškove života”, kako se sa ponosom ističe na sajtu privredne komore, čiji predstavnici nisu odgovorili na naš poziv za intervju. Kenet Gali, gradonačelnik iz redova Demokratske partije, inače na čelu grada od 2010. godine, tokom sindikatske kampanje uzdržao se od izjašnjavanja. U februaru, tokom redovnog „govora o stanju u gradu”, on je hvalio dolazak Amazona i naglasio „pro-biznis atmosferu” koja vlada u Besemeru, nijednom rečju ne spominjući postojeći konflikt.
Istina je da sindikati baš i nemaju uvek dobru reputaciju kod južnjačkih zvaničnika. Alabama je jedna od dvadeset sedam right-to-work država („država sa pravom na rad”), gde zakon dopušta zaposlenima pravo da ne uplaćuju sindikalnu nadoknadu, slabeći time kasu radničkih udruženja. Ovakvo zakonodavstvo i poreske olakšice podstakle su dolazak velikih automobilskih grupacija, naročito nemačkih i japanskih, sa celim nizom podizvođača pod njihovim okriljem. Tako je Alabama jedina država na svetu gde Mercedesova fabrika nema svoj sindikat.
U ovakvom kontekstu, kampanja pokrenuta u Besemeru predstavlja iznenađenje: BHM1 je novo skladište (otvoreno marta 2020); zapošljava šest hiljada ljudi sa početnom platom od 15,30 dolara po satu, što je dvostruko više od minimalca u Alabami. Nešto lošije nego u fabrici automobila, ali bolje nego u Walmartu (11 dolara po satu) ili u nekom restoranu brze hrane (gde se plata obično bazira na minimalcu). Amazon pri tome nudi i zdravstveno osiguranje od prvog radnog dana, što je retkost u američkom privatnom sektoru.
Kada smo, krajem marta, došli u prostorije Sindikata maloprodaje i veleprodaje (RWDSU) u Birmingemu, glavnom gradu Alabame, vladala je opšta iscrpljenost. Vidljivo izmoreni višemesečnim maratonom, organizatori su u maloj grupi dočekali uticajnog gosta, glumca Danija Glovera, koji je na glavi nosio kačket Njujork Iglsa, kluba iz nekadašnje Crnačke nacionalne lige, koja je u doba segregacije bila rezervisana za crnačke igrače. Glumac je došao da ohrabri trupe, potapše organizatore po ramenu i ispriča svoju priču. Naspram njega, u sali za sastanke ukrašenoj bojama RWDSU-a (čiji logo predstavlja crnu i belu ruku koje se rukuju), nalazimo radnike koji su u medijima postali simboli pokreta, poput Dženifer Bejts, koja je, na poziv Bernija Sandersa, svedočila o uslovima rada u Senatu. Kroz odškrinuta vrata na trenutak vidimo i Derila Ričardsona, radnika koji je prošlog avgusta prvi stupio u kontakt sa sindikatom.
Tokom razgovora koji traje duže od sat vremena, Glover čas prepričava dogodovštine sa snimanja, čas se uozbiljuje, naročito kad govori o svojim precima, robovima u Luisvilu, u susednoj Džordžiji, te o svom dedi i svojoj baki, napoličarima koji su skupljali pamuk za belog gazdu. Baka je zaobišla tadašnje obzire i gazdine pretnje i poslala decu u školu, umesto da ih uposli u polju. Njegova majka se pak iz Džordžije zaputila u San Francisko i postala poštarka. U razgovoru se prisetio i opozicionarske atmosfere koja je vladala u kući. Kao tinejdžer, u novinama je čitao o crnim aktivistima sa Juga, koji su „branili svoja prava” i odbijali da napuste restorane rezervisane za belce: „To su bili moji heroji.”
Zauzvrat, Bejtsova mu priča o nesnošljivom merenju minutaže u Amazonu, nemogućnosti odlaska u toalet zbog veličine hangara, prekovremenim satima najavljenim u poslednji čas, što komplikuje organizaciju čuvanja dece, a kap koja preliva čašu je to što radne zadatke i nadzor vremena obavlja algoritam: „Nikad neću shvatiti kako neko normalan može smisliti takav sistem i očekivati da se ljudi osećaju ispunjeno u svom životu. Sa radnim danima od deset, jedanaest, dvanaest sati, kako se baviti svojom porodicom? Svi se brinu što deca dangube po ulici, ali da li je sistem zamišljen tako da otac i majka budu kod kuće za njih?”
Nakon što Glover (…)
