Šta će Francuska raditi u ovom društvu? Prema rečima kontraadmirala Žan-Matjua Reja, zapovednika francuskih snaga u oblasti azijskog Pacifika. ona na teritoriji Azije i Okeanije raspolaže sa sedam hiljada vojnika, petnaest bojnih brodova i trideset i osam permanentno stacioniranih vojnih aviona. Ovoj armadi između marta i juna pridružili su se i nuklearni nosač aviona Šarl de Gol, vojna nuklearna podmornica Smaragd, više aviona (uključujući četiri Rafala i jednu Erbas A330 avio-cisternu), grupa mornaričke pešadije „Jovanka Orleanka“ sa amfibijskim nosačem jurišnih helikoptera Grom, nevidljiva fregata Sirkuf… Ovo društvance učestvovalo je u nizu vojnih vežbi sa SAD, Australijom, Japanom i Indijom.
To nikako nije bio prvi put da je Francuska pokazala svoju ratobornost u ovom delu sveta. Još 2019. godine jedna od njenih fregata prošla je kroz Tajvanski moreuz, provocirajući Peking i izazvavši međunarodni incident. Međutim ona to do sada nije radila u ovolikoj meri. Uz sve to, upravo Kina predstavlja metu politike naoružavanja „indopacifičke ose“ koju francuski predsednik sprovodi. Makron je povremeno izlazio u javnost sa izjavama kojima je branio taj potez, ali se tek tokom posete Australiji 2018. godine nedvosmisleno bacio u napad: „Kina upravo gradi svoju hegemoniju korak po korak. Ne treba širiti paniku, već pogledati stvarnosti u oči. […] Ako se ne organizujemo, to će uskoro postati hegemonija koja će gušiti našu slobodu, ograničavati naše prilike i pod kojom ćemo patiti.“ Američka hegemonija u ovom delu sveta – koja je zapravo veoma realna – pak, deluje kao da mu ne predstavlja nikakav problem.
Geografija i istorija ustupile su mesto vojno-diplomatskim savezima.
Francuska je u tajnosti – i bez bilo kakve rasprave na nacionalnom nivou – prešla iz statusa „indopacifičke sile“, kojim voli da se hvali na osnovu svojih prekomorskih departmana i zajednica (Nova Kaledonija, Francuska Polinezija, Valis i Futuna…), u status sile „indopacifičke ose“ koju predvode SAD. Ovo nije puka semantička promena: već u junu 2019. godine američko ministarstvo odbrane (Stejt dipartment) u zvaničnom izveštaju pohvalilo se ovom činjenicom koja znači da je zvanični Pariz unapređen u rang drugih lokalnih američkih vojnih saveznika (Japan, Australija, Singapur…).
Pre nego što su ga SAD usvojile kao slogan, koncept „Indopacifika“ imao je živopisnu istoriju. Skovao ga je kapetan Gurprit S. Kurana, direktor indijskog tink tenka National Maritime Foundation još 2006. godine. On ga je definisao kao „pomorski prostor koji uključuje Tihi i Indijski okean “. Ovaj koncept preuzeli su i u svet politike uveli tadašnji japanski premijer Abe Šinzo i njegovi naslednici, zabrinuti zbog toga što je Kina njihovu zemlju zasenila na svetskoj ekonomskoj pozornici. Japanska vlada tada je počela da se udvara SAD sa željom da one postanu njen glavni klijent, istovremeno više od svega strahujući od mogućnosti nastanka tzv. „Kinamerike“, saveza koji bi značio propast Japana. Stoga su njegove vlasti svoju zemlju videle kao američki mostobran u Aziji. Posledično, one su s entuzijazmom pozdravljale vojne vežbe koje su zajedno vodile američka, indijska, japanska, australijska i singapurska mornarica u Bengalskom zalivu 2007. godine. Neviđeni spektakl! Ipak, ovaj „luk slobode“ – da pozajmimo formulaciju zvaničnog Tokija – naposletku je ispario sa geopolitičke scene.
Zastava slobode
Trebalo je sačekati još deset godina da Tramp izvuče „indopacifičku osu“ iz naftalina. Njegov smisao za brending naveo ga je da 2018. godine preimenuje Pacifičku komandu SAD (Pacom), glavni štab američke vojske za ovaj region, u Indopacifičku komandu (Indopacom). Istovremeno je od zaborava spasio i Kvadrilateralni dijalog za bezbednost (QUAD), neformalni savez očigledno organizovan oko vojnih pitanja u kom učestvuju Australija, Indija, Japan i SAD. Zakon o odbrani koji je američki Kongres usvojio 2019. godine odredio je ton: „glavni prioritet SAD“ je da „suzbija uticaj Kine“.
Ove reči milozvučno su odjeknule u ušima neoliberalnih i ultranacionalističkih čelnika triju partnera SAD u tom savezu: u Australiji laburisti već dugo ne uspevaju da osvoje vlast; u Japanu je Abe, jurišnik iz vremena QUAD-a, u tom trenutku ponovo bio na mestu premijera; dok se na čelu Indije i dan danas nalazi hinduistički nacionalista Narendra Modi, koji je s neviđenom pompom primio bivšeg američkog predsednika samo par meseci pre nego što će mu glasačko telo SAD uskratiti podršku. Iako su potezi koje su Tramp i njegova administracija povlačili ograničili efektivni domet ovog geopolitičkog obrta, neupitna je činjenica da se on odigrao.
Početkom 2021. godine, Džozef Bajden nije časio časa i nastavio je tamo gde je njegov prethodnik stao – s manje agitacije, a većim fokusom na odbranu ljudskih prava i koherentne poteze. On je prihvatio definiciju Kine kao „strateškog rivala“, te QUAD-a kao glavnog političkog i vojnog oružja te strategije. Dvanaestog marta ove godine, manje od dva meseca nakon što je došao na položaj, a pre bilo kakvog bilateralnog susreta sa liderima u regionu, novi američki predsednik organizovao je video-konferenciju sa trojicom vođa preostalih država-članica saveza. Ovo je bio do sada neviđen sastanak na najvišem nivou, ovekovečen zajedničkim saopštenjem. Iako je njegov sadržaj poprilično neodređen, njih četvorica obavezala su se da će razvijati „slobodan, otvoren, inkluzivan i zdrav region, zasnovan na demokratskim vrednostima i slobodan od bilo kakve prisile“, drugim rečima „slobodan i otvoren Indopacifik“, kako je to u saopštenju sročeno.
Gotovo istovremeno, američki ministri spoljnih poslova i odbrane, Entoni Blinken i Lojd Ostin, krenuli su na proputovanje po Aziji kako bi razgovarali sa svim klijentima i postarali se da Južna Koreja postane deo formata „QUAD+“ u kome bi bilo mesta i za druge azijske države, ali i za zemlje Evrope poput Francuske, Velike Britanije ili Nemačke. Prema rečima Čung Kijun, istraživačice na Nacionalnom univerzitetu u Gangvonu (Južna Koreja), cilj je „’multilateralizacija’ vojnog saveza velikih sila pod pokroviteljstvom SAD “. Drugi stručnjaci direktno ukazuju na to da bi Organizacija Severnoatlantskog sporazuma (NATO), savez koji je nastao 1949. godine u jeku Hladnog rata i postoji i dan danas, mogla da proširi svoj geografski obuhvat ili da dobije mlađeg brata – „azijski NATO“ usmeren protiv „kineske diktature“.
Ova hipoteza nije besmislena. Istraživačka služba američkog kongresa koja je u izveštaju objavljenom neposredno pred sastanak ministara spoljnih poslova EU u Briselu 23. i 24. marta ove godine izlistala „ključne prioritete“ za NATO među njih je uvrstila i potrebu za „odgovorom na potencijalne bezbednosne pretnje koju predstavljaju Kina i njene sve veće investicije u Evropi“. Ekonomsko oružje okreće se u istom smeru u kom pokazuju bojeve glave balističkih raketa; sve to uvijeno u zastavu slobode kojom sve pristalice ove vojne organizacije neumorno mašu.
Kad smo već na temi slobode, indijski premijer je sve samo ne princ na belom konju. Kašmir, provincija čiju je autonomiju ukinuo, nalazi se pod vojnom upravom; članovi opozicije bivaju hapšeni i mučeni – u slučajevima kada uspeju da sačuvaju živu glavu; njegov zakon o državljanstvu diskriminiše muslimane; represija nad demonstracijama širom zemlje ne jenjava… Međutim, pravila igre dobro su poznata: značaj ljudskih prava zavisi od toga da li ste američki saveznik ili suparnik.
U zbilji, kao što nas podseća Denis Ramli, profesor na univerzitetu u Kurtinu (Australija) i koautor knjige o „usponu i povratku Indopacifika“. taj pojam manje je vezan za moralne vrednosti, a mnogo više za „trenutni svetski proces tranzicije“. Prema njegovom viđenju, upravo živimo u vremenu „prelaska na novi dvopolni svet – svet SAD i Kine“. U SAD i njihovoj sferi uticaja, „mnogi se toga plaše, u bukvalnom smislu te reči. U Kini, mnogi ga priželjkuju i zahtevaju da se pitaju oko svetskih odluka. Interakcija ovih dveju dijametralnih perspektiva dovodi do određenih formi ponašanja sa obe strane“, uključujući i to da bi se „kineski stav mogao tumačiti kao agresivan“.
Veoma ofanzivna „diplomatija vučjeg ratnika“ (wolf warrior diplomacy), koja predstavlja raskid sa decenijama suzdržanosti i javlja se u određenim krugovima kineskih ambasadora, teško da ublažava takav utisak. Još bitnije, Kina je okrenula novi list u odnosu na svoje diskretne poteze iz perioda poslednje dve decenije 20. stoleća. NE samo što ona svake godine povećava svoj vojni budžet i ubrzano radi na (…)
