Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

SVE BRUTALNIJA IZRAELSKA OKUPACIJA

Beskrajni ratovi protiv Palestinaca

Nakon jedanaest dana sukoba u kome je poginulo 230 Palestinaca i 12 Izraelaca, Izrael i Hamas sklopili su bezuslovno primirje. Prekid sukoba nije ublažio tenzije u Istočnom Jerusalimu i na Zapadnoj obali, između ostalog i zbog toga što on ne rešava duboka pitanja. U želji da ima istinsku državu i oslobodi se kolonizacije, palestinski narod nastavlja da se bori za svoja prava

Istorija se u Palestini ponavlja. Redovno, neizbežno, neumoljivo. Svaki put je u pitanju jedna te ista tragedija; tragedija koja se mogla predvideti na osnovu šokantnih podataka sa terena, ali koja svaki put iznenadi one koji medijsku tišinu razumeju kao pomirenost žrtava sa svojom sudbinom. Svaki put kada ponovo izbije, ova kriza pokazuje nove obrise i prati nove tokove, ali moguće ju je rezimirati jednom neupitnom tvrdnjom: u pitanju je izraelska okupacija koja traje već decenijama i znači uskraćivanje temeljnih ljudskih prava palestinskom narodu, te želju da se on najuri sa svoje zemlje.

Još nakon rata iz juna 1967. godine general Šarl de Gol predvideo je šta će se dalje desiti: „Izrael će na teritoriji koju je zauzeo uspostaviti okupaciju koja neće moći da se održi bez tlačenja, represije, proterivanja; protiv toga će se javiti pokret otpora koji će Izrael optuživati za terorizam.“ On je isto tako prilikom otmice jednog izraelskog aviona 1969. godine izjavio da se ne mogu porediti aktivnosti jedne tajne grupe, Narodnog fronta za oslobođenje Palestine (NFOP), koja je tada nazivana terorističkom organizacijom, i „represalije“ države poput Izraela, koji je 1968. godine uništio celokupnu libansku civilnu avio flotu na bejrutskom aerodromu. De Gol je tada uveo opšti embargo na prodaju oružja Tel Avivu. Drugo vreme, drugi stavovi.

Najnovije poglavlje ove beskrajne drame počelo je u Jerusalimu. Uzrok je do sada dobro poznat: represija nad palestinskom omladinom koja je terana sa javne površine oko Damaške kapije i Hramovne gore, gde se svake godine proslavlja kraj ramazanskog posta. Bilans: više od tri stotine ozleđenih; upad izraelske policije, koja je bez zadrške vernike gađala suzavcem i navodno gumenim mecima. na Hramovnu goru; planirano iseljenje čitavih porodica iz kvarta Šeik Džara; pogromi uz povike „Smrt Arapima!“ koje su organizovali jevrejski suprematisti, osokoljeni skorašnjim izbornim uspehom ostvarenim zahvaljujući podršci premijera Benjamina Netanjahua. Skrnavljenje svetog meseca ramazana i islamskog svetilišta, korišćenje prekomerne sile; po okončanju sukoba, mnogi glasovi u Izraelu osudili su počinjene „greške“.

Greške? Pre će biti slepa arogancija i prezir prema okupiranom narodu. Kao što je primetio jedan novinar Si-En-Ena (CNN), čega se to plaše izraelske vlasti koje raspolažu „tehnologijom za praćenje mobilnih telefona, dronovima koji mogu da prate kretanje širom čitavog starog grada, kao i stotinama kamera za video-nadzor“? Tim pre što su mogli da se oslone na „hiljade naoružanih policajaca poslatih da smire situaciju, uz cisterne koje šmrkovima prskaju smrdljivu tečnost, među Palestincima poznatu kao ’kanalizacijska voda’, po demonstrantima, prolaznicima, kolima, lokalima i stambenim zgradama“.

Ipak, režim u računicu nije uključio odlučnost jerusalimske omladine koja se, nezavisno od bilo koje političke organizacije, suprotstavila represiji. Još jedno „iznenađenje“ bilo je i to što je ona dobila podršku svoje braće i sestara u palestinskim gradovima u Izraelu, od Nazareta do Um el Fama, razbivši na taj način mit o Izraelu kao državi koja sve svoje građane tretira na isti način. Bilo bi dovoljno pročitati skorašnje izveštaje koje su objavile dve velike organizacije za zaštitu ljudskih prava, izraelski B’Tselem i američki Human Rights Watch, da bi se videla neizbežnost ovog ustanka. U oba ova dokumenta navodi se da je sistem vlasti na čitavom prostoru nekadašnjeg Palestinskog mandata (ne samo na okupiranoj teritoriji) aparthejd sistem, i to prema definiciji Ujedinjenih nacija. Ta definicija može se sažeti u jednoj rečenici: na istoj teritoriji, ponekad na samo par metara jedna od druge, žive dve kategorije stanovništva koje nemaju ista prava, ne odgovaraju istim institucijama, niti se prema njima odnosi na isti način. Ova razlika proizvodi iste posledice kao što je bio slučaj u Južnoj Africi pre pada aparthejd režima: ustanke, pobunu i nerede.

U izraelskim gradovima u kojima Palestinci čine većinu oni pate zbog nedovoljnih ulaganja, nerazvijene infrastrukture ili odbijanja vlasti da reaguju na kršenje zakona; u mešovitim gradovima oni žive u prenaseljenim kvartovima i pod stalnim su pritiskom jevrejskih kolonista da se isele, svesni da je krajnji cilj izraelske vlade da se oslobodi svih tih „nejevreja“. Jedan mladi izraelski Palestinac ovako je objasnio svoju solidarnost sa naseljem Šeik Džara: „Ono što se dešava u Jerusalimu dešava se i u Džafi i u Haifi. Arapsko stanovništvo Izraela izloženo je sistematskom progonu. Došli smo do tačke ključanja. Nikoga nije briga kako mi možemo da nastavimo da živimo. Naprotiv, pritiskaju nas da odemo.“

U Lodu, gradu od 75000 stanovnika, sukobi između Jevreja i Palestinaca, koji predstavljaju četvrtinu ukupnog stanovništva, postali su naročito brutalni. Palestince još uvek progoni sećanje na etničko čišćenje iz 1948. godine, kada su cionističke naoružane grupe puškama proterale sedamdeset hiljada njihovih sunarodnika i sunarodnica. Isti plan još uvek je na snazi, mada se sprovodi drugim sredstvima: kucnuo je čas da se „završi posao“ tako što će i oni biti istisnuti. Osam hiljada stanova u izgradnji namenjeno je isključivo Jevrejima, a i ovde je, kao i u Jerusalimu ili na Zapadnoj obali, maltene nemoguće da jedan Palestinac dobije građevinsku dozvolu, čak i u slučaju da ima izraelski pasoš.

Sve podeljeniji Jerusalim

Prvi čin trenutne drame odigrao se 10. maja. Izraelske snage reda morale su da se povuku, barem privremeno. Palestinska omladina preuzela je ulice; džamija Al Aksa je evakuisana; vrhovni sud, koji je trebalo da potvrdi odluku o iseljenju više porodica iz Šeik Džare – u skladu sa svojim redovnim legitimisanjem postepene judaizacije Palestine – odložio je presudu za mesec dana. Čak je i predviđena manifestacija povodom proslave „oslobođenja“ grada i njegovih svetinja 1967. godine završila kao fijasko. Njena maršruta morala je da se promeni tako da izbegne palestinske kvartove, što je potvrdilo činjenicu da je (...)

Obim celog teksta : 2 967 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Alen Greš

je direktor onlajn časopisa Orient XXI.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst