Pandemija kovida-19 je stvorila nekoliko kolateralnih žrtava, počevši od razuma. Radio i televizijske platforme kao i pisanu štampu su neobični specijalisti, uglavnom lekari, bukvalno preplavili. Na osnovu toga bi se logično očekivalo informisanje javnosti i bolje razumevanje zdravstvenih problema. Umesto toga, desila se kakofonija, sa specijalistima koji su opovrgavali jedni druge koristeći neljubazne reči, što je pružilo iznenađujući uvid u medicinsku zajednicu. Činilo se da su mnogi s oduševljenjem otkrili čari medijske izloženosti.
Početnici imaju veoma idealizovanu viziju naučnog otkrića, da ne kažemo stvaranja istine, ostavljajući malo prostora za kontroverze, a još manje za borbe i mržnju koje se provlače kroz naučne krugove — kao i kroz sve druge, a možda i više. To je surovo razočaranje kad je reč o izveštavanju o kovidu! Ljudi potkrepljeni diplomama, sa zastrašujućim titulama i ponekad s nadmenom ozbiljnošću, ljutili su se kroz protivrečnost i protivrečili se kroz ljutnju. Međutim, za mnoge istina nije podeljena. Ako se gospodari istine, kako su zvali grčke vračeve, ne slažu, onda to znači da neko greši. Osim ako se ne suprotstavljaju samo mišljenjima... Zbog nedostatka kompetencije za prosuđivanje, dobar deo laika zbog toga nije sudio, već je uzastopno odbijao mišljenja. Ako bi izabrali jednu stranu, onda je to bila strana nekog mišljenja. A ako ne bi izabrali nijednu, to su činili da zadrže neutralni stav skepticizma. Snaga ovog vrlo uobičajenog držanja zasnovana je na onome što je sociolog Ričard Hogart nazvao „popularnim cinizmom“. Oni koji se drže podalje od borbi i rivalstva, na njih gledaju sa skeptičnom distancom i, preko optičke korekcije, sa izvesnom superiornošću, prenemažu se da ne bi ispali budale. Kako bi većina smrtnika sudila u uzastopnim kontroverzama kao što su nošenje maske, skrining testovi i vakcine? Zašto bi morali da biraju između kompetentnih specijalista koji se ne slažu jedni s drugima, epidemiologa, virusologa, pulmologa, itd.?
Ono što ujedinjuje sve, i profesionalce i laike, jeste nepoznavanje uslova neslaganja. Mediji su tome snažno doprineli ne samo organizovanjem kontroverzi — što je njihov poslovni kapital — već i jačanjem statusa mišljenja izrečenih reči. Bez sumnje se postavlja pitanje nedostatka naučne kulture novinara, ali i reflektivne praznine, vezano za ovu temu, kao i za druge. Novinari dele ovu profesionalnu ideologiju bezbednosti informacija, koja se generalno posmatra kao puki odraz stvarnosti. Ohrabrujuće, zar ne? Međutim, daleko od tog odraza, zapetljano predstavljanje različitih naučnih gledišta, transformišući ih u mišljenja (…)
