Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

OTPISATI ILI NE OTPISATI?

Francuska levica razjedinjena oko duga

Neizvesnost, imigracija, identitet, „proislamska levica”... Teme predstojećih predsedničkih izbora u Francuskoj, 2022. godine, lako bi mogle biti dosadne, koliko i deprimirajuće. No ideja ima napretek, naročito na levici, i one predstavljaju osnov za razne radikalne, medijski mahom neispraćene predloge. Među njima je i ideja otpisa dugova u vlasništvu Evropske centralne banke, ne bi li se državama dalo više manevarskog prostora

U teoriji, sve je delovalo vrlo prosto. Porast duga već godinama služi kao izgovor za smanjenje finansiranja javnih službi, umanjenje socijalnih davanja i nametanje nepopularnih mera štednje. Stoga se moglo očekivati da će predlog za otpisavanje dela ovog balasta, koji je u februaru izenelo sto pedeset ekonomista, zadobiti jednoglasnu podršku cele levice, naročito takozvanih „heterodoksnih” ekonomista. Al’ ne lezi vraže! Kroz razmenu zajedljivih kolumni po novinama i ismevanje po društvenim mrežama, progresivni tabor je još jednom demonstrirao svoju razjedinjenost. Treba li se onda kajati zbog tog predloga?

Polemika se zaoštrila početkom prošle godine. Već izvesno vremena, mladi doktorant Batist Bridono, interesuje se za pitanje javnog duga, „za činjenicu da je on, u očima vlastodržaca prevelik, te da se uprkos niskoj, čak vrlo niskoj kamatnoj stopi, oni ne odlučuju na investiranje ”. Uočivši svojevremeno ograničenja monetarne politike velikih centralnih banaka (velikog upumpavanja novca u privredu), međunarodne finansijske institucije zatražile su od država da revidiraju budžete – drugim rečima, da više troše kako bi se izbegla svetska deflacija. Bridono podseća da je jedina dužnost Evropske centralne banke (ECB) upravo to da garantuje stabilnost cena uz planiranu inflaciju od oko 2% godišnje. Birdono dodaje: „Zaključio sam da je ECB zasigurno shvatila da njene intervencije nisu dovoljne. Banka je iscrpla sve opcije koje je mogla.. Potrebnno je da redefiniše svoju ulogu”.

Vratimo se nekoliko godina unazad. Osnivački spisi ove institucije ustoličene u Frankfurtu, zabranjuju joj svaki vid intervencije u javnim finansijama dvadet devet članica evrozone. Član 123. Lisabonskog sporazuma (2007.) „zabranjuje Evropskoj centralnoj banci (...) odobravanje prekoračenja i svake druge vrste pozajmica institucijama (...) država članica”, te zabranjuje i kupovinu „instrumenata njihovog duga (...) od ovih institucija.” Međutim, ovaj sporazum baš i nije predvideo buru koju će na Starom kontinentu izazvati finansijska kriza iz 2007-2008. Tada su evrozonu ugrozile recesija i eksplozija kametnih stopa koje su investitori zahtevali za dugove pojedinih država članica (naročito za Grčku, Španiju, Italiju i Portugal).

Mario Dragi, tadašnji predsednik Evropske centralne banke, 26. jula 2012 izgovorio je rečenicu koja je obeležila prekretnicu: „ ECB je spremna da, u skladu sa svojim mandatom, učini sve što je potrebno da bi se sačuvao evro. I verujte mi, to će biti dovoljno.” Svet finansija razumeo je ovaj govor baš kao što treba: kao oksimoron u kojem drugi deo izjave „sve što je potrebno”, diskretno pobija onaj prethodni „u skladu sa svojim mandatom”. Evropska centralna banka upravo je prešla s onu stranu ogledala.

Nekoliko godina nakon svojih američkih i britanskih kolega, veliki evropski blagajnik je u martu 2015. pokrenuo prvi program „kvantitativnih olakšica” (quantitative easing), sa ciljem da se izbegne dvostruka pretnja koja ugrožava evro: pad ekonomskih aktivnosti praćen padom cena i eksplozija kamatnih stopa. U praksi, ECB je otkupila državne obveznice od poslovnih banaka, na takozvanom „sekundarnom” tržištu, koje ne finansira direktno države članice. Ovim potezom, ECB je kreditirala račune ovih banaka, omogućivši im tako da daju veće pozajmice preduzećima, domaćinstvima, ali i državama.

„Tehnički privid”

Isprva, ovaj pristup je izazvao zabrinutost zagovornika ortodoksnog nemačko ordo-liberalizma unutar Unije, a naročito je bio zabrinut nemački ustavni sud u Karslrueu. Ova takozvana „nekonvencionalna” politika, omogućila je, pak, umirivanje tržišta suverenog duga: evrozona je „spašena”, a Karlsrue menja stav. Ali ekonomske perspektive su i dalje mračne: preduzeća slabo ulažu, domaćinstva ne troše, nivo aktivnosti je i dalje bledunjav. E tu Evropskoj centralnoj banci ponestaje alata. Osmišljena kako bi sprečila svaki mogući rizik od hiperinflacije, ona se odjednom suočila sa nečim nalik finansijskom korona virusu: sa deflacijom. Stoga je, tvrdi Bridono, neophodno da ova banka „preosmisli svoje funkcionisanje.” Sa ekonomistkinjom Lorans Sialom, članicom naučnog saveta ekološke Fondacije Nikola Ilo, odnosno šeficom departmana za finansijsku regulativu u analitičkom centru Terra Nova, Bridono je u aprilu 2020. sastavio jedan tekst za ovaj „trust mozgova” blizak Socijalističkoj partiji, ali i Emanuelu Makronu. Taj dokument sadržao je predlog da se „ECB-u da oruđe kojim se države mogu nagnati na investiranje.” Kako objašnjava ovaj istraživač, „Evropska centralna banka danas otkupljuje državne obveznice na sekundarnom tržištu. Kad one stignu na naplatu, država koja ih je izdala treba da ih otplati. Kako će to izvesti? Daljim zaduživanjem na tržištu. Naša ideja je da se ECB obrati vladama: ‘E pa lepo, pošto se vi opet zadužujete na tržištu, mi pristajemo da vam otpišemo ovaj dug ako se obavežete da ćete sumu koju ste prvobitno namenili za našu refundaciju uložiti u prelazak na zelenu ekonomiju.’” Po njegovom mišljenju, ovo bi bila situacija u kojoj svi dobijaju: s jedne strane, države bi mogle da investiraju bez dodatnog zaduživanja, a sa druge, ECB bi prekorenula inflaciju na gore.

Mesec dana ranije, Nikola Difren, direktor Instituta Ruso, i Alen Granžan, predsednik fondacije Nikola Ilo, objavili su knjigu Ekološka valuta (Une monnaie écologique). Ovo delo je bilo svojevrsna reakcija na Makronovu izjavu od 5. aprila 2018, kada ga je jedna iscrpljena negovateljica prozvala, zatraživši više novca za zdravstvo. „Novac se ne vadi magijom iz šešira”, odvratio je predsednik uz žaloban osmeh, dostojan roditelja koji svom pomalo naivnom tinejdžeru objašnjava da Deda Mraz zapravo ne postoji. „Realnost je sasvim drugačija”, tvrde ova dva autora: „Novac je magičan u svojoj biti: njegova snaga počiva u poverenju koje mu jedno društvo ukazuje.” Ovu ideju da novac počiva na poverenju, odavno je formulisao nemački ekonomista Georg Fridrih Knap (1842-1926), „a Džon Majnard Kejnz citira je već na drugoj stranici svoje ’Rasprave o novcu’ objavljene 1930.”, kako podseća ekonomista Bruno Tinel, specijalista za pitanja javnog duga. Treba li se, onda, složiti sa Difrenom i Granžanom da u novcu ima neke „magije” koja ga oslobađa od dužničkih obaveza? Ovaj zaključak ne smatraju baš svi ubedljivim. „Besmislica”, odlučan je ekonomista Anri Sterdinjak. dok An Isla, pak, u jednom udžbeniku podseća da, istorijski gledano, „novac i dug ulaze na scenu u istom trenutku. Sav novac i jeste dug.”

Ovi stavovi ne uzrujavaju prijatelje Nikole Iloa (čuvenog francuskog novinara, borca za životnu sredinu i nekadašnjeg ministra ekologije – prim.prev), koji je napisao i predgovor za njihovu knjigu. Oni se oslanjaju na teorijske radove jedne ekonomske struje koja je poslednjih godina stekla popularnost u Australiji i SAD-u, gde je uticala i na Bernija Sandersa, učesnika u trci za demokratskog kandidata na predsedničkim izborima. U pitanju je moderna monetarna teorija (Modern monetary theory, MMT). Zamišljena kao odgovor na „ortodoksnu” dogmu po kojoj bi javni deficit trebalo zabraniti, ova teorija rehabilituje jednu formu tredicionalnoj kejnzijanizma, proklamujući neophodnim ulaganje države u slučaju recesije, pa i po cenu toga da državni računi odu u minus. Okanite se krpljenja rupa na slamarici, kaže ova škola, jer na monetarnom planu, jedna suverena država može sasvim lepo da se finansira kod svoje centralne banke: stoga bi samo prevelika inflacija mogla da ograniči njenu intervenciju.

Uvereni ovom demonstracijom, pri tom povremeno zaboravljajući da su potpisivanjem Mastriškog ugovora članice evrozone odustale od svog monetarnog suvereniteta, mnogi su se evropski kormilari dali na uvođenje principa MMT-a na Stari kontinent. Tako su, u biti, i Difren i Granžan preuzeli ideju skoro pa neograničenog štampanja novca, predlažući uz nju i „otpis javnih dugova u vlasništvu ECB-a kako bi se državama dalo manevarskog prostora.”

Uvidevši da se zalažu za istu perspektivu, dvojac iz Terra Nove i Difren-Granžan ujedinili su snage. Pridružili su im se Gael Žiro, ekonomista blizak Benoi Amonu, te Aurora Lalik, evropska poslanica u redovima Place publique (političke formacije evropskog poslanika Rafaela Gliksmana), kao i Žezabel Kupe-Suberan, ekonomistkinja i specijalistkinja za finansijaka pitanja. Ova grupa je u junu 2020. potpisala prvo otvoreno pismo kojim se zalaže za otpis duga u vlasništvu ECB-a, odnosno skoro 25% ukupnog duga evrozone ( oko 3 000 milijardi eura). Na levici je ova ideja privukla Benoa Amona i Arnoa Mentebura, inače bliske nekim od inicijatora ovog teksta, a donekle konfuzno, privukla je i Žan-Lika Melanšona. predsednika parlamentarne stranke Nepokorene Francuske. Manje od godinu dana kasnije, skoro sto pedeset ekonomista iz trinaest evropskih zemalja pridružilo se ovoj inicijativi i (...)

Obim celog teksta : 4 301 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Reno Lamber

PREVOD: Tanja Gavrilović

Podeli ovaj tekst