Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

DOKTRINA KOJA JE POSTALA ŽRTVA SOPSTVENIH PROTIVREČNOSTI

Neizbežni kolaps levog cionizma

Opozicija izraelskom premijeru Benjaminu Netanjahuu se po četvrti put u dve godine nalazi pred istim zidom: predstavlja većinu, ali je ta većina toliko heterogena da je muka usaglasiti se. Čini se da cionistička levica, oličena u istorijskoj Laburističkoj partiji i Merecu, s trinaest od sto dvadeset mesta u parlamentu oplakuje svoju nekadašnju hegemoniju

Na kraju četiri runde parlamentarnih izbora održanih u Izraelu od aprila 2019. godine, nameće se isto zapažanje: uticaj cionističke levice urušava se u korist saveza nacionalističkih i verskih formacija. Čini se da je utopija levog cionizma, odnosno uspostavljanja države za Jevreje na socijalističkim osnovama, propala. Pa ipak, ta je levica igrala centralnu ulogu u istoriji Izraela: bila je u samom srcu njegovog nastanka 1948. godine, tokom prve tri decenije postojanja države držala je većinu u Knesetu (parlamentu) i bila na njenom čelu od 1992. do 1996. godine, a potom i od 1999. do 2000. godine. Na poslednjim izborima se, međutim, ispostavilo da levica (laburisti i Merec) nije u stanju da se vrati u prvi plan, zabeleživši najgori rezultat u svojoj istoriji — sedam mesta od sto dvadeset u martu 2020. godine, a potom ove godine trinaest.

Da bismo mogli da objasnimo ovaj pad, vredi se prisetiti porekla i protivrečnosti levog cionizma. Cionistički pokret je od svog zvaničnog osnivanja 1897. godine u Bazelu podeljen između nekoliko tendencija. Buržoazija se okupila oko austrougarskog novinara Teodora Hercla, zagovornika liberalne jevrejske države, koji se trudio da obezbedi diplomatsku podršku i uticaj na prostoru zapadnog kapitalizma. Ostatak aktivista, koji su se kvalifikovali kao „radnički“, zastupali su cionizam povezan sa socijalizmom, a uspeh projekta zasnivali su na transformaciji marginalizovanih Jevreja u produktivne radnike i seljake. Od 1920-ih nadalje, ovaj levičarski cionizam uspeo je da se nametne na čelo pokreta.

Bilo kako bilo, jedna neupitna konstanta nastavila je da povezuje ove struje: Jevrejima bi jedino njihova sopstvena država omogućila da žive u sigurnosti i oslobode se antisemitizma. Bili su uhvaćeni između, s jedne strane, struje koja je pozivala na njihovo fizičko uništenje, čega su brojni pogromi u Ruskom carstvu tokom čitavog 19. veka bili najdirektniji izraz, i, s druge strane, težnji u svojim redovima da se integrišu u evropsko društvo razdvajajući se od religije, pa čak i svakog vida komunalne pripadnosti. Potonja strategija nije sprečila širenje antisemitizma i pretnji po bezbednost Jevreja.

Budući da je bio konceptualizovan u vreme kada su zapadne sile gradile svoje imperije po Aziji i Africi, kolonijalna ideologija izvršila je temeljni uticaj na cionistički pokret. On je tako za Jevreje zahtevao ne samo priznanje prava na suverenitet već i prava naseljavanja teritorije na kojoj su Jevreji bili posve malobrojni — ni 5% stanovništva Palestine krajem 19. veka.

Biti na levici može da se odnosi na privrženost univerzalističkom pristupu, odnosno na odbranu principa poput socijalne pravde za sve ili jednakosti i slobode za sve narode. Čini se da je cionizam u suprotnosti s ovim idealima, budući da je posvećen isključivo odbrani Jevreja. Evropska radikalna levica je u drugoj polovini 19. veka bila izuzetno kritički nastrojena prema cionizmu. Njeni predstavnici su smatrali da su marksistički ili socijalistički principi jedini ciljevi za koje bi se trebalo zalagati: Jevreji će se emancipovati kroz socijalnu revoluciju, a ne stvaranjem države udaljene hiljadama kilometara od mesta na kom se vodi njihova borba. Nacionalističke i, tim pre, etno-religijske perspektive bile su shvaćene kao raskid sa klasnom borbom, koja je pojedince trebalo da ujedini u skladu s njihovim socijalnim uslovima, a ne njihovom (verskom) zajednicom. Štaviše, marksističke ili socijalističke organizacije u Evropi odbacuju i bilo kakvo postojanje „jevrejske nacije“.

Kibuc, idealna istorijska predstava

Pa ipak, oni koji se nalaze na udaru antisemitizma i njegovih svakodnevnih ponižavanja, kojima se zakida mogućnost bilo kakvog društvenog priznanja, ne mogu da čekaju na trijumf hipotetičke revolucije. Cionizam je tako stekao uticaj među levičarskim aktivistima čiji su progresivni ili revolucionarni ideali ipak bili impregnirani kolonijalnom kulturom. Suočivši se s mahom seljačkim arapskim stanovništvom u Palestini, privrženim tradicionalnim političkim modelima, cionističke levičarske organizacije sebe su videle kao revolucionarnu avangardu od koje zavisi pobeda marksizma ili socijalizma na Bliskom istoku. Nalik cionističkoj buržoaziji, i oni polaze od pretpostavke da je njihov projekat pravedan, moderan i progresivan i da će Arapi od toga moći samo da imaju korist.

Ova perspektiva urušila se tokom 1920-ih i 1930-ih godina, koje je obeležilo nekoliko (...)

Obim celog teksta : 2 113 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Toma Veskovi

je nezavisni istraživač savremene istorije. Ovaj članak preuzet je i prilagođen iz njegovog dela L‘Échec d‘une utopie. Une histoire des gauches en Israël, La Découverte, Pariz, 2021.
PREVOD: Matija Medenica

Podeli ovaj tekst