Lakše je izvesti medijski nego državni udar. Prilog objavljen 21. aprila u nedeljniku Valer aktuel (Valeurs actuelles) pokazao je da je za to dovoljan apel koji je potpisalo dvadesetak penzionisanih generala. I to u jeku obeležavanja smrti Napoleona (kreatora najčuvenijeg državnog udara) i šezdesete godišnjice poslednjeg puča u Francuskoj. Dvosmislenost teksta, koji sumira mnoštvo paranoičnih opsesija krajnje desnice (o „rasnom ratu“, islamizmu, „hordama iz predgrađa“ i razbijačima), vodila je u polemiku. Pozivajući vladu da spreči „građanski rat“, potpisnici su prikriveno pretili vojnim pučem, koristeći zamršen jezik koji dozvoljava raznolika tumačenja: „intervencija naših vojno aktivnih drugova u opasnoj misiji odbrane naših civilizacijskih vrednosti i zaštite naših sunarodnika na nacionalnoj teritoriji“.
U situaciji gde je krajnja desnica u poziciji moći i gde bivši šef kabineta koji je podneo ostavku (general Pjer de Vilije) tvrdi da želi da „popravi Francusku“, ovaj slučaj ne ostaje na nivou anegdote. Stav koji potiče iz određenih marginalnih krugova u vojsci podseća nas da intervencija oficira u politici ima dugu istoriju i da se vojni puč ne može svesti na egzotičnu tradiciju.
Ideja da su hitne mere neophodne usled ozbiljnosti situacije nije nova. Na taj način je pravdan državni udar u 17. veku: u interesu države i u odbrani javnog dobra, suveren može, a ponekad i mora, da upotrebi sva potrebna sredstva, uključujući i najnasilnija. Da bi bili efikasni, ovim ekscesima se mora pribegavati samo u izuzetnim prilikama, objašnjava bibliotekar erudita Gabrijel Node, autor rasprave iz 1639. godine posvećene ovom pitanju: „Retkost mnogim stvarima daje sjaj i boju koje se iznenada izgube ako ih odveć često koristimo (...). Dodajem da, ako se princ uzdržava od ove prakse, ne može se lako okriviti, niti proglasiti tiraninom, perfidnim ili varvarskim, tim pre što se ove karakteristike pripisuju samo onima kojima su postale navika.“
Faktori uspeha i neuspeha
S Francuskom revolucijom državni udar menja dotadašnje značenje, koje je podrazumevalo ilegalno oduzimanje vlasti od strane pojedinca ili male grupe ljudi. S tim u vezi, događaji koji su se odigrali 18. i 19. brimera 8. godine republike (9. i 10. novembar 1799. godine) pružaju novi model u ovoj oblasti. U nastaloj zabuni, general Napoleon Bonaparta uspeo je — isprva održavajući privid legalnosti, a potom primenom sile — ne samo da preuzme vlast već i da okonča republikansku fazu revolucije. Slava koju je car Napoleon I kasnije uživao nije u 19. veku prestala da pothranjuje bonapartističku legendu o „dobrom“ državnom udaru. Ona je koristila njegovom nećaku, predsedniku Luju Napoleonu Bonaparti, koji je 2. decembra 1851. godine prekršio Ustav Druge republike i uz oružanu silu ostao na vlasti. „Francuska je shvatila da sam legalnost napustio samo da bih se vratio zakonu“, on slavodobitno izjavljuje nakon za njega povoljnog plebiscita, koji je prethodio obnovi carstva.
Autor zapaljivog dela iz 1931. godine, pod nazivom Tehnika državnog udara, italijanski pisac Kurcio Malaparte smatra da senka 18. brimera i dalje visi nad subverzivnim zapletima njegovog doba. Naročito u Nemačkoj, gde su propala dva pokušaja puča: prvi je pokrenuo nacionalista Volfgang Kap i suočio se sa masovnim generalnim štrajkom u martu 1920. godine, a drugi je Adolfa Hitlera poslao u zatvor 1923. godine. Ali je revolucija iz oktobra 1917. godine, smatra Malaparte, nametnula novi pučistički model. Zapravo, boljševici su prvi (pre italijanskih fašista) prepoznali potrebu zauzimanja infrastrukture od suštinskog značaja za industrijalizovana društva: elektrana, železničkih stanica, telegrafskih i telefonskih centrala... Preuzimanje vlasti, do tada u biti smatrano političkim manevrom, postaje i tehnika.
Ova materijalna dimenzija pobune, sve očiglednija sa daljom globalnom industrijalizacijom, u središtu je priručnika o državnom udaru koji je 1968. godine objavio neokonzervativni strateg Edvard Lutvak. U kontekstu dekolonizacije, operacije ovog tipa su se umnožavale: između 1946. (…)
