Dugo je država bila jedini nosilac međunarodnih odnosa. Poslednjih decenija, međutim, multinacionalne kompanije, internet giganti, velike fondacije poput Fondacije Bil i Melinda Gejts i sijaset nevladinih organizacija narušavaju ovaj monopol. Sa više od tri hiljade akreditovanih NVO, „građansko društvo“ je priznati partner Ujedinjenih nacija (UN). Da li ovakve neosporne promene označavaju marginalizaciju države, koja je bila okosnica međunarodnog prava još od Vestfalskog mira 1648? Politikolog Bertran Badi zastupa upravo ovu tezu. naglašavajući da je državna struktura nepodesna za rešavanje transnacionalnih fenomena poput globalnog zagrevanja i pandemija : „Konflikti današnjice ne zasnivaju se više na vojnim sukobima, već ih prouzrokuju fenomeni društvene patnje (...). A u pozadini ovih narodnih pokreta, kreatori mišljenja, mediji, društvene mreže, uzbunjivači i sve vrste aktivista kroje međunarodne odnose po svojoj meri...“. Badi smatra da se radi o „osveti“ društava, društvenih pokreta i naroda, nepravedno udaljenih od svetskih poslova.
No, da li možda projektujemo svoje želje na nešto složeniju realnost? Akcije koje vode NVO i razvoj društvenih pokreta ne mogu da budu protivteža moći koje su stekle globalne digitalne kompanije, kao ni pustoši koju za sobom ostavljaju globalne finansije. Nedavni sukobi u Centralnoj Aziji i potvrda moći zemalja iz regiona, poput Turske, podsećaju nas na bitnost nacionalnih osećanja i odnosa snaga između država. Iako kampanje „građanskog društva“, kao što je „marš za klimu“, pomažu da se osveste problemi sa kojima se suočava cela planeta, države su te koje preduzimaju konkretne akcije, a njihovi predstavnici potpisuju međunarodne sporazume.
Pravnica Samanta Beson, profesorica na Kolež de Frans, smatra da je „prepuštanje sirenama koje su pevale o prevazilaženju države dovelo do objave smrti države. Najavili smo da će na njeno mesto doći novi oblik ’transnacionalne ili globalne vladavine’ “. Ipak je to trčanje pred rudu, jer (…)
