Nekoliko dana pre nego što će se uputiti na zvaničnu posetu Ruandi, predsednik francuske izjavio je da on, kao i njegov ruandski sagovornik, „u srcu“ žele da „okrenu novi list“ u istoriji odnosa između njihove dve zemlje, ističući da one već „imaju solidan osnov za izgradnju dobrih odnosa“. Ova bilateralna dinamika – ojačana diplomatskom ofanzivom širom kontinenta – vrhunac je dugog procesa obeleženog simboličkim gestovima i inicijativama:
Promocija, naročito poslednjih nekoliko nedelja, izveštaja koji je komisija istoričara nestručnjaka za Ruandu i Afriku pod vođstvom profesora Vensana Diklera sastavila zahvaljujući značajnom otvaranju državnog arhiva Francuske. Nakon što je pregledala osam hiljada dokumenata, komisija je zaključila da „Francuska snosi izrazitu odgovornost“. iako, na veliko nezadovoljstvo udruženja koja se bave pitanjem ruandskog genocida, nije potvrdila stav o njenoj „krivici“. Ovi zaključci poklapaju se sa zaključcima Mjuzovog izveštaja koji je tim američkih pravnika sastavio na zahtev zvaničnog Kigalija i objavio u isto vreme kad se u francuskoj pojavio pomenuti dokument. Ovi izveštaji omogućili su francuskom predsedniku da „otvori novi politički prostor“;
Neverovatna podrška izboru Luize Mušikivabo, bivše ministarke u ruandskoj vladi i bliske saradnice Pola Kagamea, na čelo Frankofonije (Međunarodna organizacija Frankofonija, AIF) – iako je ona bila deo režima koji je 1995. godine uveo engleski kao zvanični jezik;
Podrška delu pravnog sistema posvećenom zločinima protiv čovečnosti i podsticanje istraga, potrage za i, u slučaju potrebe, hapšenja ruandskih izbeglica koje su igrale aktivnu ulogu u genocidu nad ruandskim Tutsijima i u samoj Francuskoj (tako je, na primer, sredinom maja u predgrađu Pariza uhapšen Felisijan Kabuga, jedan od glavnih finansijera genocida koji se skrivao već dvadeset i pet godina) ;
Sve veće odbacivanje kontroverznih stavova, poput dokumenta kojim je ustvrđeno da je atentat na predsednika Žuvenala Habijarimanu, povod za izbijanje genocida, organizovao Kagameov Ruandski narodni front (FPR) kako bi preuzeo vlast u Kigaliju ; ili teze o postojanju „drugog genocida“ koji su sprovele snage FPR-a nakon što su prešle istočnu granicu nekadašnjeg Zaira (danas Demokratska Republika Kongo) da bi silom ispraznile izbegličke kampove od pripadnika naroda Hutu i progonile ih kroz šume, ubivši više stotina hiljada ljudi ;
Tome se pridodaje višegodišnji rad na širokom dijapazonu pitanja, u koji su uključeni i Kagame i Makron: na prvom mestu digitalizacija, zdravstvo, jednakost muškaraca i žena;
I, kao kruna Makronove „istorijske“ posete Kigaliju, ono što je navedeno kao poslednji korak franko-ruandskog pomirenja: ponovno uspostavljanje otvorenih i sveobuhvatnih diplomatskih odnosa kroz postavljanje francuskog ambasadora u Kigaliju.
Frustracija i očekivanja
Ova afrička turneja (koja je uključila i Južnu Afriku, još jednog bitnog političkog i ekonomskog igrača za Francusku) vrhunac je, kako to u poslednje vreme plasira pres-služba kancelarije francuskog predsednika, „zaokreta ka većem angažmanu“ Francuske u Africi na svim nivoima – nešto što je bila želja Emanuela Makrona još od početka njegovog mandata. Ubeđen da je pitanje genocida nad Tutsijima „stvar koja utiče na odnose sa čitavom Afrikom“ – prema rečima Franka Parija, predsedničkog savetnika za Afriku – i svestan određenih (…)
