Mahmud Darviš, Nagib Mahfuz, Nizar Kabani: police pune dela klasika arapske književnosti i poezije. Na zidu visi kaligrafski omaž abasidskom pesniku Al-Mutanabiju. U glavnoj prostoriji, jedan mladi egipatski romansijer potpisuje nekoliko primeraka svog najnovijeg dela. Knjižara Al-Šabaka Al-Arabija („arapska mreža“), smeštena u srcu istanbulskog naselja Fatih, važi za glavno sastajalište arapske inteligencije ovog grada. Svake sedmice u njoj se okupljaju iseljenici i prognanici sa sve četiri strane sveta kako bi popili kafu i popričali o sudbinama svojih otadžbina. Ova radnja, koju je 2017. godine osnovao saudijski intelektualac i izdavač Navaf Al-Kudaimi, služi nam kao prozor u život nemale dijaspore koja se slila u turski megalopolis.
Od 2011. godine Istanbul prima sve one koje su talasi arapskog proleća naneli na njegove obale. Od kako je u Siriji izbio građanski rat, u njemu se nastanilo preko petsto hiljada državljana i državljanki te zemlje. Uz njih tu je i niz drugih arapskih nacionalnih zajednica, pa stanovništvo Turske danas čini i par stotina hiljada iračkih izbeglica, više od trideset hiljada Egipćana, kao i više desetina hiljada Libijaca, Jemena, Palestinaca, Marokanaca i Tunižana. Svi oni većinom žive u bivšoj prestonici Osmanskog carstva. Pored disidenata, izbeglica i migranata, tu su i pisci, studenti, ali i turisti. „Istanbul je jedino mesto na planeti na kom se može naići na toliko pripadnika i pripadnica različitih arapskih nacija“, ističe Nuran Gad, doktorantkinja na institutu Sciences Po Aix i jedna od malobrojnih stručnjakinja na ovu temu.
Tu je utočište našao i Džamal Kašogi
„Po raznovrsnosti svojih arapskih zajednica, Istanbul je prevazišao i ono što su nekad bili Kairo ili Bejrut“, ističe Al-Kudaimi, koji je još uvek vlasnik jedne izdavačke kuće u glavnom gradu Libana. Egipat pod Naserom tokom 1950-tih godina bio je žila kucavica kulture celog arapskog sveta, privlačeći pevače i umetnike iz čitavog regiona. Ipak, autoritarnost ovog panarapskog vođe značila je da je Bejrut – koji je važio za najslobodniji grad ovog dela sveta – bio centar intelektualnog života arapskog prostora, sve do izbijanja građanskog rata 1975. godine. Tokom te dve decenije, pisci, umetnici i izdavači iz susednih zemalja družili su se u kafićima u zapadnom delu grada. Uprkos neprestanim političkim i socijalnim krizama kroz koje prolazi, Liban je i dan danas neprikosnoveni centar arapskog izdavaštva.
Međutim, kako nas obaveštava naš saudijski sagovornik, iako se u Bejrutu izdaje, inteligencija živi i radi u Istanbulu. Svetli primer je Džamal Kašogi, saudijski disident kog su žbirovi prestolonaslednika Muhameda ibn Salmana ubili i raskomadali dok je bio na sastanku u saudijskom konzulatu u Istanbulu. Iako se od 2017. godine nalazio u izgnanstvu u SAD, ovaj novinar i erudita, čiji su preci živeli u centru Osmanskog carstva, često je provodio vreme na obalama Bosfora, gde je kupio i stan. „On je bio moj dugogodišnji prijatelj“, poverio nam se izdavač, „i često je dolazio u knjižaru.“ Kao i Kašogi, Al-Kudaimi je na meti saudijskog režima zbog toga što je „pisao o jednoj političkoj aferi“. Iz tog razloga on već tri godine nije video svoju suprugu i decu kojima nije dopušteno da napuste državu. Pored Saudijske Arabije, Al-Kudaimiju je zabranjen ulazak u Kuvajt, Jordan i Egipat.
Paradoks je bolno očigledan. Turska pod predsednikom Tajipom Redžepom Erdoganom – u očima Zapada sve veća autokratija – predstavlja slobodnu luku za brojne izbeglice iz arapskih država. Kada smo ih upitali o turskom kršenju ljudskih prava ili represiji nad novinarima, svi naši sagovornici imali su isti odgovor: ne pada im na pamet da se mešaju u Erdoganovu politiku. Zapravo, kad je reč o turskom predsedniku, kroz razgovor provejava osećaj zahvalnosti. Pre svega zbog toga što je 2011. godine, kada je talas narodnih ustanaka zahvatio arapski svet, Partija pravde i razvoja (AKP) podržala revolucionarne snage. Pod vođstvom Ahmeta Davutoglua, bivšeg ministra spoljnih poslova koji je u međuvremenu pao u nemilost vlasti, Turska je krenula da ponovo investira u teritoriju svog nekadašnjeg carstva i podržava opozicione pokrete, na prvom mestu različite grane Muslimanskog bratstva.
Suočeno sa propašću narodnih pokreta i ponovnim usponom nekadašnjih diktatora, bratstvo je krenulo da prebacuje resurse u Istanbul, koji mu sad služi kao glavni štab. Nakon puča maršala Abdela Fataha el Sisija iz jula 2013. godine i nemilosrdne represije nad egipatskim ikvanima („braćom“), ovaj pokret se našao u izbeglištvu i smestio se u jednom istanbulskom predgrađu. Na proleće 2020. godine, upravo je u Istanbulu Al-Islah, jemenska partija bliska Muslimanskom bratstvu, izabrala svog novog vođu. Što se tiče sirijske opozicije koja operiše kao deo bratstva, ona se nalazi pod direktnom komandom turskih vlasti.
Istanbul je takođe mesto sa kog Muslimansko bratstvo emituje program svojih televizijskih kanala, najčešće u katarskom vlasništvu. Katar važi za turskog saveznika još od krize u Persijskom zalivu 2017. godine, kada su Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati i Bahrein prekinuli diplomatske odnose sa tom zemljom i stavili je pod blokadu. Ankara je tada zvaničnoj Dohi pružila ekonomsku, diplomatsku i vojnu pomoć. Zahvaljujući katarskoj televiziji, egipatsko „Bratstvo“ nastavilo je da propagira parole svog pokreta preko kanala Mekamelen i Vatan TV, dok kanal Jemen Šabab emituje sadržaj naklonjen njegovom jemenskom krilu.
U svakom slučaju, od početka godine došlo je do pažljivog otopljavanja odnosa između ose Turska-Katar i bloka koji čine Egipat, Saudijska Arabija i UAE. Da bi moglo da dođe do normalizacije diplomatskih odnosa zvanični Kairo zahteva, između ostalog, da Ankara i Doha prestanu sa medijskim kritikama na njegov račun, kao i da isporuče kadrove Muslimanskog bratstva koji se skrivaju u te dve zemlje. Turska, kao i Katar, odbacuje mogućnost progona članova bratstva, do te mere da je određenom delu tih ljudi već dala državljanstvo. Jedino što je turska vlada mogla da uradi kako bi pokazala svoju dobru volju bilo je da zatraži od egipatskih medija stacioniranih u Istanbulu da umere svoje kritike el Sisija. Određene emisije na tim kanalima su ukinute i sada se direktno objavljuju na Jutjubu.
Međutim, ne potpadaju svi arapski kanali u Istanbulu pod mrežu Katar–Muslimansko bratstvo. Na primer, opozicioni kanal Televizyon Surya vezuje se za mrežu Al-Arabi Al-Džadid, koju je 2014. godine na nagovor Palestinca Azmija Bišate osnovala jedna katarska kompanije kako bi služila kao glasilo liberalnije i progresivnije struje u Dohi i pružala alternativu pristrasnosti koju Al Džazira pokazuje prema Muslimanskom bratstvu. Kada je reč o ovoj modernističkijoj struji u medijima, treba pomenuti i Belkis, kanal jemenske političarke Tavakol Karman, protivnice bivšeg predsednika Alija Abalaha Saleha i dobitnice Nobelove nagrade za mir 2011. godine. Turski megalopolis danas je sedište petnaestak arapskih televizija. „Turska država ne meša se u stvari Arapa koji žive na njenoj teritoriji“, istakao je u novembru 2020. godine Ajman Nur, egipatski disident i osnivač liberalne partije Al-Gad, u čijem vlasništvu se nalazi više istanbulskih televizijskih kanala. Međutim, početkom marta, sam Nur je priznao da je Ankara intervenisala u njegovu uredničku politiku kao posledica zbližavanja na liniji Turska–Egipat.
Paralelno sa otopljavanjem odnosa sa Egiptom, Turska želi da obnovi vezu i sa zvaničnim Rijadom. Stoga je u aprilu Ibrahim Kalin, portparol turskog predsednika istakao da „poštuje“ odluku saudijskih sudova u vezi sa Kašogijevom sudbinom, što je zaokret u odnosu na optužbe koje su se mogle čuti nakon njegovog ubistva 2018. godine. Da li je ovo znak promene kursa? Poslednjih nekoliko godina Turska pokušava više nego ikada ranije da osnaži svoju poziciju u regionu, suprotstavljajući se lokalnim režimima od Kaira, preko Rijada i Abu Dabija, do Damaska, čemu su svedočile i njene vojne intervencije. U Libiji, ona podržava vladu nacionalnog jedinstva (GNA) u Tripoliju protiv snaga maršala Kalife Haftara. U Siriji, ona komanduje pobunjeničkim snagama i de facto kontroliše sever države, gde se vijori njena zastava i važi njena nacionalna valuta. Na više (…)
