Hoće li predstojećih deset meseci francuskog političkog života obeležiti bujica zbivanja koja bi mogla dovesti do bezbednosne panike praćene dramatičnim pozivima na „blokiranje“ ekstremne desnice? Takav sled događaja nije neizbežan. Ishod predsedničkih izbora najavljenih za 2022. godinu više nije unapred poznat. U finalu očekujemo duel između Marin Le Pen i Emanuela Makrona, koji su s upravo sprovedenih pokrajinskih izbora izašli oslabljeni. Potpuno promašene prognoze istraživača javnog mnjenja nalažu da nema vajde od oslanjanja na njihove procene u nedeljama koje su pred nama.
Naravno, za izrazito visoku stopu neizlaska (66,72% na kraju prvog kruga) vredi delom okriviti i proizvoljnu i nerazumljivu teritorijalnu podelu. Pa ipak, ovaj štrajk glasača odraz je i njihove zgroženosti predizbornom kampanjom, do te mere zaglibilom u krajnje desnoj demagogiji da su se kao glavna pitanja ispostavile bezbednost, delinkvencija i imigracija — tri oblasti koje su mahom izvan pokrajinskih nadležnosti. Uprkos ovom uslovljavanju koje su mediji sve vreme potencirali, osmišljenom ne bi li se Nacionalnom zboru (bivši Nacionalni front, prim. prev.) dao vetar u leđa kako bi potom nakon drugog kruga na proleće mogla da se slavi pobeda njihovog protivnika, stranka Marin Le Pen izgubila je više od polovine glasova u odnosu na prethodne pokrajinske izbore (2.743.000 glasova, u poređenju sa 6.019.000 iz decembra 2015. godine). Takav rezultat teško da ukazuje na to da u Francuskoj dolazi do fašističkog uspona koji bi primorao sve da se kao uplašene ovce okupe oko dobrog pastira iz Jelisejske palate.
Ovaj — privremeni? — fijasko od Makronovog manevra još je očigledniji ukoliko imamo u vidu neuspeh nekolicine njegovih istaknutih ministara, ali i gotovo ponižavajući rezultat formacija koje ga podržavaju (u proseku 11%, ili 3,66% registrovanih birača!), posebno kada je reč o partijama koje čine većinu u sadašnjem sazivu Narodne skupštine. Za predsednika koji preferira da samovoljno (…)
