Vermaht ju je zvao Marta. Danas oklop boje rđe sakriva sivilo betona. Na putu koji iz velike pomorske luke Marseja vodi ka naselju Estak, nekadašnja nacistička podmornička baza napuštena je već više od sedamdeset godina. Nedovršeni bunker su saveznici koristili kao vojni zatvor nakon iskrcavanja u Provansi. Potom ništa. Do nedavno se nekolicina poznavalaca divila starim, zaboravljenim crtežima na zidovima, verovatno delu nemačkih zatvorenika. Do njih se više ne može doći; zaključani su 2020. godine, iza pregrade s oznakom MRS3, jednog od gigantskih centara za skladištenje podataka kompanije Interxion.
„Ne mogu da vas pustim tamo. To su vrlo osetljive cloud platforme i mi imamo striktne klauzule o poverljivosti“, odmah nam saopštava g. Fabris Kokjo, predsednik kompanije. Mesto je civilno, ali je obezbeđenje dostojno vojne baze. Ovde se završavaju neki od četrnaest podvodnih optičkih kablova koji stižu u Marsej. Podaci iz celog sveta, koji se čuvaju i razmenjuju u informatičkim centrima klijenata: Google, Amazon, Facebook, jedna advokatska kancelarija, lokalna kompanija za vodosnabdevanje, kao i telekomunikacioni operateri. Francuska država takođe. „Nije mnogo vremena prošlo od kada su se evropske zemlje otvoreno zainteresovale za privatne aktere u internet infrastrukturi“, primećuje Kokjo. Potajno su to činili još od 2000-ih godina. Budući da 99% interkontinentalnih elektronskih komunikacija prolazi podmorskim kablovima, obaveštajne službe su ih svrstale u svoja omiljena igrališta.
S pogledom na visoke, blještave zgrade terminala za krstarenje, teško je poverovati da smo u špijunskom gnezdu. Pa ipak, prema dokumentima koja je uzbunjivač Edvard Snouden dostavio listu Špigel (Der Spiegel), američka Agencija za nacionalnu bezbednost (NSA) je u februaru 2013. godine umetnula računarski virus u središte administracije i upravljanja SEA-ME-WE 4, tj. kabla koji prenosi telefonsku i internet komunikaciju od Marseja do Severne Afrike, Bliskog Istoka i Jugoistočne Azije. Za NSA, Marsej je čak jedna od glavnih tačaka presretanja u svetu.
„Clean Netvork“, američka čistka
„U početku je prikupljanje podataka o podmorskim kablovima bilo pravdano antiterorizmom“, objašnjava Dominik Bulije, sociolog sa Instituta za političke studije u Parizu. Nakon napada 11. septembra 2001. godine, „bilo je potrebno beležiti masovne tokove u neuralgičnim tačkama kako bi se nadgledali i, u slučaju incidenta, eventualno ispratili tragovi do krivaca“. Za dvadeset godina Vašington je preuzeo dirigovanje five eyes („pet očiju“) u hvatanju komunikacija koje se prenose kablovima – govorimo o „presretanju kablova“ – koje se izvodi pomoću sondi postavljenih, uz pomoć operatera, na čvornim tačkama na planeti. „Amerikanci danas crpe informacije iz svih kablova. U Francuskoj smo testirali njihove Cisko rutere. Znamo da deo podataka koji misteriozno izlazi odlazi u Sjedinjene Države“, rekao je, pod uslovom da ostane anoniman, visoki zvaničnik francuskog telekomunikacionog operatera. Pored masovnog hvatanja podataka, američke službe sprovode ciljane političke (vlade, ambasade) i ekonomske obaveštajne operacije. Na primer, poslednjih godina smo saznali da je u Hondurasu presretnut kabl koji opslužuje odmaralište u kojem se okupljaju globalni ekonomski igrači iz automobilske i prehrambene industrije. Ili veza Međunarodnog centra za teorijsku fiziku u Trstu, koji u nuklearnom domenu obučava naučnike iz celog sveta.
Što se tiče britanskih partnera, vodi se ista borba. U 2012. godini, Government Communications Headquarters (GCHQ), vladina služba odgovorna za nadgledanje telekomunikacija, putem kablova preuzima kolačiće (cookies) od zaposlenih u belgijskom operateru Belgacom kako bi se infiltrirala u mrežu kompanije, koja svoje usluge pruža upravo evropskoj administraciji. Francuzi su 2014. godine saznali da je britanska služba imala pristup korisnicima mobilnog operatera Oranž od 2011. godine: „Tada su britanske službe sumnjale da je grupa Ilijad sklopila savez sa Mosadom“, podseća interni izvor, koji preferira da ostane anoniman. „GCHQ je preko Oranža mogao da meri varijacije protoka u kablovima i da utvrdi da li se nešto događa između Francuske i Izraela: komercijalni sporazumi, saradnja, bilo kakve operacije... To je postao uobičajen postupak za države.“
Nakon otkrića g. Snoudena, evropske zemlje su ogorčene, pre svih Francuska. Ali Pariz, koji sarađuje sa NSA, od 2008. godine organizuje program prisluškivanja međunarodnih komunikacija koje se prenose podmorskim kablovima. Jedna napomena koju je Snouden izneo pokazuje da je 2009. godine Generalna uprava za spoljnu bezbednost (DGSE) pojačala saradnju sa GCHQ u „sprovođenju masovnih presretanja razbijanjem sistema šifrovanja koje dostavljaju privatni provajderi“. Pet kablova je prisluškivano između 2008. i 2013. godine zahvaljujući Oranžu. I to je tek početak.
„Koja država danas ne interveniše direktno u radu svojih telekomunikacionih kompanija?“, pita Sebastjan Krozije, predsednik Francuske konfederacije rukovodilaca – Generalne konfederacije rukovodilaca (CFE-CGC) u Oranžu. „Biti operater sada znači biti u funkciji nacionalnog suvereniteta“. I to bez jasnog zakonskog okvira i kontrole. „Podmorski kablovi potpadaju pod međunarodne komunikacije, a samim tim i pod kontrolu suverenih vlasti. U Francuskoj, mi nikada nismo bili nadležni da kontrolišemo DGSE nad kablovima. A obaveštajni zakon iz 2015. nije ništa promenio“, rekao je Žan-Mari Delaru, bivši predsednik Nacionalne komisije za kontrolu bezbednosnih presretanja. Francuska u tome nije izuzetak. „Obaveštajni zakoni doneti u zemljama OECD (Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj) nakon Snouden afere olakšali su prikupljanje podataka, koje se samo pojačalo“, zaključuje Krozije.
Podmorski kablovi su deo komunikacija, finansijskih tokova, pristupa daljinski uskladištenim podacima („oblak“, ili cloud na engleskom). Kontrola ovih tokova sada za države predstavlja snažnu polugu geoekonomskog uticaja. Još je jedna zemlja to shvatila – Kina. Prema izveštaju američkog Kongresa, Peking je 8. aprila 2010. godine, tokom osamnaest minuta, na svoje servere preusmeravao elektronsku poštu sa ili ka sajtovima Senata, Ministarstava odbrane i trgovine, pak čak i Nacionalne vazduhoplovne i svemirske administracije (NASA). U junu 2019. godine inženjeri firme Orakl otkrili su da je evropski promet francuskih provajdera Bujg telekoma i SFR-a u značajnom obimu bio preusmeren ka Kini na dva sata.
Još bolje: Narodna Republika direktno insistira da javna preduzeća kontrolišu fizičku bazu sajber prostora. „Kineska država zauzela je ponosno mesto u azijskim konzorcijumima zahvaljujući kompanijama China Mobile, China Telecom i China Unicom. Generalno, veliki pomak internet protoka ka Aziji doveo je do toga da azijske države (Kina, Tajland, Singapur) daju veći značaj kablovima: od 2010. godine obezbeđuju u proseku 9% investicija, u odnosu na 1% između 1987. i 2010. godine“, objašnjava Feliks Blan, doktor političkih nauka specijalizovan za upravljanje podmorskim kablovima. Osim regionalnog uticaja, Kina ulaže u projekte u strateškim područjima, poput Nikaragvanskog kanala čija koncesija uključuje i internet kablove, ili veze sa evropskim kontinentom preko Marseja putem prve kineske optičke veze nazvane Peace (Pakistan and East Africa Connecting Europe). Između 2016. i 2019. godine, kineske kompanije su učestvovale u 20% kablovskih konstrukcija, od kojih se više od polovine odvija izvan Južnokineskog mora, i to naročito u zemljama u razvoju.
Vašingtonu se to ne sviđa. „Još 2013. godine Sjedinjene Države su izbegle postavljanje transatlantskog kabla Njujork-London, u kojem je trebalo da učestvuje kineska kompanija Huawei Marine“, tvrdi Blan. U 2020. godini Savezna komisija za komunikacije (FCC) zahteva od kompanija Google i Facebook da ne povezuju Los Anđeles sa Hong Kongom, kako je prvobitno bilo planirano u njihovom projektu. Internetski giganti su se povinovali tome. Zvanično, američka administracija optužuje trećeg, hongkonškog, člana konzorcijuma Pacific Light Data Communication za saradnju sa kineskom obaveštajnom službom. Prema g. Krozijeu, „ova operacija pre svega ima za cilj slabljenje finansijskog centra u Hong Konga, s obzirom da bi se on mogao približiti Šangaju i time zameniti London“.
Što se tiče kabla Peace, američka vlada vrši pritisak direktno na Pariz. U oktobru 2020. godine, g. Piter Berkovic, direktor tela za planiranje Stejt departmenta, sastao se sa savetnicima predsednika Republike, kao sa i predstavnicima ministarstava spoljnih poslova i oružanih snaga. Predstavio im je zabrinjavajuć izveštaj o globalnim ambicijama Kine u postavljanju kablova i upozorio – pronicljivo – na rizike od špijunaže. „Normalno je da postoji pritisak“, komentariše g. Pol Triolo, član (…)
