U trenutku u kom slavi stotu godišnjicu postojanja, da li je Komunistička partija Kine (KPK) postala kapitalistička? Četrdeset godina nakon Deng Sjaopingovih reformi u smeru ekonomske liberalizacije, više od 800 miliona ljudi izvučeno je iz siromaštva, a partijska država upravlja drugom privredom sveta — odnosno prvom, ukoliko se računa po kupovnoj moći — koja je zaslužna za 18% ukupnog svetskog bruto domaćeg proizvoda (BDP). Ipak, uvođenje tržišne ekonomije i ubrzavanje rasta išli su ruku pod ruku sa eksponencijalnim povećanjem nejednakosti: Džinijev koeficijent, kojim se ona meri, skočio je za petnaest podelaka između 1990. i 2015. godine \(najskoriji dostupni podatak).
Ova transformacija omogućila je uspon privatnog sektora. Međutim, država još uvek ima direktno vlasništvo nad znatnim delom privrede (javni sektor čini njenih 30%), što Kinu čini školskim primerom državnog kapitalizma. Pored toga, KPK je u najvećoj meri uspela da integriše novu elitu izraslu usled liberalizacije. Iako komunistička ideologija više uopšte ne faktoriše u regrutacionoj politici partije, njena lenjinistička organizaciona forma oblikuje odnos između države i kapitala na ključan način.
Komunistička partija Kine, čije se članstvo neprestano uvećava, te danas broji nekih 92 miliona članica i članova (odnosno 6,6% ukupnog stanovništva zemlje). polako se pretvorila u organizaciju „belih okovratnika“. Početkom novog milenijuma, njen tadašnji generalni sekretar i predsednik Kine Đang Cemin ukinuo je zabranu na primanje privatnih preduzetnika — koji su do tada posmatrani kao klasni neprijatelji •- u članstvo partije. Taj potez pravdao je tvrdnjom da KPK više ne treba da predstavlja isključivo „revolucionarne“ klase u društvu — radnike, seljake i vojnike •- već i „napredne proizvodne snage“ zemlje.
Probrani muškarci i žene iz sveta biznisa tako su postali deo političke elite, što im je garantovalo da će njihove kompanije uživati barem delimičnu zaštitu u odnosu na predatorski nastrojene delove partije. Uvlačenje ovih slojeva u partiju dodatno se ubrzalo nakon što je 2013. godine Si Đinping došao na čelo partijske države. Njegov cilj bio je da se izgradi „grupa ljudi koji pripadaju poslovnom svetu i žele da prate put Partije “.
To je dovelo do još veće elitizacije KPK. Još 2010. godine broj „profesionalaca i visokoobrazovanih upravljača“ u članstvu bio je jednak broju radnika i seljaka. Deset godina kasnije, oni su ih daleko pretekli i danas čine 50% partije, spram manje od 35% radnika i seljaka.
Dok je tokom maoističkog perioda (1949—1976) „rad na izgradnji komunizma“ navođen kao jedan od glavnih razloga za učlanjenje u partiju, motivi današnjih potencijalnih članova i članica daleko su pragmatičniji: pre svega radi se o načinu da se pospeše sopstveni izgledi za napredak u karijeri. Na osnovu unutrašnjih struktura KPK može se zaključiti da se sama partija predstavlja kao menadžerska struktura inspirisana neoliberalizmom, čiji je cilj efikasno upravljanje stanovništvom i privredom.
U svakom slučaju, to što komunistička ideologija igra minimalnu ulogu ne znači da se od članstva išta manje očekuje da demonstrira poslušnost i „duh partije “. Pored toga što podseća na „duh kompanije“, koji treba da osigurava uspeh određene firme kroz stvaranje osećaja pripadnosti među zaposlenima, duh partije zagađen je i nacionalizmom. Centralna uloga KPK u savremenoj transformaciji Kine stoga se neprestano ponavlja članstvu, bilo u partijskim školama, bilo na putovanjima „crvenog turizma“ koja trasiraju njenu revolucionarnu istoriju.
Unutrašnja disciplina dodatno je zaoštrena od dolaska novog predsednika. (…)
