Predsednik Sirije, Bašar al Asad je 26. maja 2021. godine osvojio četvrti mandat sa, prema zvaničnim podacima, 95,1 % glasova (88 % 2014.) i učešćem od 76,4 %. Glasanje je održano samo u oblastima koje kontrolišu režim i njegovi saveznici. Ono nije održano na severo-istoku (kurdska zona) niti u provinciji Idlib, koje su i dalje u rukama pobunjenika koje podržava Turska. Mada rezultat tih izbora, na kojima su učestvovala još dva kandidata, uopšte ne iznenađuje zbog kontrole koju predsednik ima nad svojom zemljom, on stvara sliku nepokolebljivog vođe koju je stvorio tokom deset godina građanskog rata.
U martu 2011. godine, prateći arapske pobune i nakon silaska s vlasti tri vođe u toj oblasti, odlazak Asadovog klana delovao je neizbežan. Pored unutrašnjeg pritiska, koji su izvršili protesti naroda u Dari, Homsu, Hami i Alepu, delovalo je da su zemlje persijskog zaliva, Turska i zapadne sile saterale režim u ćošak. Dok se on opredelio za slepu represiju, pojavljuju se grupe džihadista, koje mu se ponekad suprotstavljaju. Katar i Saudijska Arabija odlučili su da svako svog štićenika finansira i naoruža. Front Al Nusra, koji podržava Doha, često se protivi islamističkim frakcijama Džaiš al Islam i Ahrar al Šam, koje podržava saudijsko kraljevstvo. U Francuskoj se, uprkos mnogobrojnim nenaklonjenim stavovima u diplomatskim službama. administracija Nikole Sarkozija, a zatim i Fransoa Olanda, opredeljuju za oštru politiku, koja se izražava kroz priznanje Sirijske nacionalne koalicije 24. februara 2012. godine kao jedinog predstavnika sirijskog naroda. Suzdržanija po tom pitanju, administracija Baraka Obame takođe zahteva Asadov odlazak.
Kako objasniti njegov opstanak otada? Kako razumeti sposobnost režima da se odupre uprkos velikom dezerterstvu u vojsci, opoziciji koju opremaju i podržavaju velike sile, kao i nepoverenju dela stanovništva? Iako je imao koristi od odlučujuće vojne intervencije njegovih ruskih i iranskih pristalica, kao i libanskog Hezbolaha, njegova snaga se nalazi u bazi koju je ustanovio Hafez al Asad, a zatim ostavio svom sinu Bašaru. General vazduhoplovstva, Hafez al Asad, koji je upravljao Sirijom od 1970. do svoje smrti, 2000. godine, došao je na čelo države na kraju državnog udara, trećeg od dolaska na vlast partije Baas 1963. godine. Za razliku od svojih prethodnika, on je uspeo da obezbedi trajnu odanost oslanjajući se na više stubova.
Odanost vojske
Prvi i centralni stub jeste zajednica alavita. Ključne pozicije u vladi, vojsci, obaveštajnoj službi ili Baasu imaju predstavnici te grane islama koja sa tačke gledišta sunizma (ortodoksni islam) predstavlja jeres. Alaviti, koji čine otprilike 10 % sirijskog stanovništva (uz 75 % sunita i 10% hrišćana), na moć su prvi put došli preko Hafeza al Asada. Iako se od 2011. godine odlučujući krug ograničio na porodicu predsednika, konkretno na njegovog mlađeg brata Mahera, generala-majora, komandanta četvrte divizije i vođu pokreta za suzbijanje, na vrhu države nalazi se više uglednih alavita. Šef biroa za nacionalnu bezbednost, Ali Mamluk, i ministar odbrane Ali Abdulah Ajub su Asadovi bliski savetnici. Iako se 2019. godine penzionisao, bivši šef tajne službe ratnog vazduhoplovstva, Džamil Hasan, i dalje je veoma uticajan. S druge strane, izgleda da Makluf, porodica predsednikove majke, gubi uticaj otkad je proteran bogati biznismen Rami Makluf, Asadov rođak. Pošto se procenilo da je previše samostalan i uticajan zbog klijentele koju je stekao tokom decenije, Makluf svoju sramotu duguje svom rivalu Maheru al Asadu.
I pored njenih unutrašnjih neslaganja, ova „religiozna zajednica koja je postala političika“, kako je definisao sociolog Mišel Sera. odgovara onom što je magrebski istoričar Ibn Haldun definisao, evocirajući Srednji vek, kao asabija, odnosno grupu klanske solidarnosti, što je prema njemu suštinski važno za razumevanje moći u srednjovekovnim arapskim društvima. Prema tim zapisima, postoji više trenutaka u političkoj istoriji gde se asabija služila političko-religioznim propovedanjem (da’wa) da bi prisvojila vlast (mulk el-hukm).
Koristeći taj plan u svom usponu, (…)
