Istorija i strateške analize: sudeći po poslednjim izdanjima, ponovo se budi interesovanje za rat. Jedno od tih izdanja je i impresivna knjiga Svetovi u ratu, čiji je poslednji tom posvećen „ratovima bez granica“ od 1945. do danas. Ovaj deo napisala je grupa autora i posvećen je pre svega promeni koju je donelo nuklearno oružje. Ali opasna „ravnoteža straha“, uspostavljena na severnoj hemisferi, nije sprečila da na obodima bivših imperija izbiju ratovi za nezavisnost, ozbiljni građanski i međudržavni sukobi. Urušavanje Sovjetskog Saveza okončalo je ovaj, tako loše nazvan: Hladni rat.
Kada zapadne sile krenu u takozvane pravedne ratove — u Avganistanu, Iraku, Siriji, Libiji — stvaraju se novi konflikti: neredovni ratovi i „asimetrični“ neprijatelji, sukobi „civilizacija“ — a sve to na bazi širenja oružja za masovno uništenje, na sve više deteritorijalizovanom bojnom polju koje se širi na internet, na morske dubine ili na polje komunikacija... Oružja pete generacije, pre svega navođena putem algoritama, savladavaju sva ograničenja. Da se ne bi ogrešile o međunarodno pravo (o zabranu upotrebe hemijskog i biološkog oružja i nagaznih mina), o zabrane Ženevske konvencije, da bi izbegle Međunarodni krivični sud osnovan 1998, države se trude da „zadrže oružane konflikte u ograničenim zonama, da izbegavaju preteranu upotrebu oružja i kolateralne štete“. A tehnologija im omogućava da „intervencije budu što je više moguće ’hirurški’ svedene“.
No, „može li se i dalje pobediti u ratu?” U svom ambicioznom pregledu više od dvadeset vekova istorije sukoba. Gaidž Minasijan daje odričan odgovor: kao što je tvrdio pruski teoretičar Karl fon Klausevic, pobeda je promenljiv pojam, kao i rat. Danas se nižu konflikti bez pobednika i pobeđenih — Irak, Avganistan, Sahel — što tera na razmišljanje o „maglovitoj pobedi“. Do pre neku deceniju, kult odlučne pobede postignute masivnim i munjevitim ofanzivama davao je ritam američkim pohodima; ali taj kult više nije operativan: (…)
