Dobro došli u Kinu na Zapadu! Iako je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) preporučila vladama da se, umesto pribegavanja prisili, posvete ubeđivanju ljudi u — neosporne — dobrobiti vakcine protiv kovida, Emanuel Makron je doneo drugačiju odluku. Za ovog predsednika, koji ne ume da ućuti o „iliberalizmu“, javne slobode predstavljaju tek promenljivu varijablu. I to zanemarljivu, večno osuđenu na drugi plan u odnosu na sve hitnoće trenutka — zdravstvene, bezbednosne, ratne. Svet u kome je milionima ljudi zabranjeno da koriste voz, da sednu na terasu i naruče obrok, ili pogledaju film u bioskopu bez pružanja dokaza da nisu zaraženi tako što će, ako je potrebno i deset puta dnevno, pokazati lični dokument koji će prodavci ponekad morati i sami da pregledaju, sasvim je drugačiji u odnosu na onaj koji poznajemo. I taj svet već postoji. Doduše, u Kini. Tamošnji policijski službenici koriste naočare za proširenu realnost (AR), povezane s toplotnim kamerama koje nose na kacigama, sposobne da u gomili uoče osobu koja ima groznicu. Želimo li tako nešto i kod nas?
Šta god da je odgovor, mi poprilično nehajno podržavamo obesnu invaziju digitalne tehnologije i praćenje naših intimnih i profesionalnih života, naših razgovora i političkih odluka. Upitan kako da osoba kojoj je hakovan mobilni telefon spreči da se njeni podaci okrenu protiv nje, Edvard Snouden je odgovorio: „Kako možemo da se zaštitimo od nuklearnog oružja? A od hemijskog ili biološkog? Od nekih industrija i njihovih ogranaka nema zaštite; zato i pokušavamo da ograničimo njihovu proliferaciju.“
Požurujući zamenu međuljudskih interakcija lavirintom administrativnih veb-lokacija, robota, govorne pošte, QR kodova i mobilnih aplikacija, Makron podstiče posve suprotan trend. Sada će za rezervaciju ulaznica i onlajn kupovinu biti neophodna i bankovna kartica i broj mobilnog telefona, ako ne i potvrda bračnog statusa. Nekada, i to ne tako davno, mogli smo da sednemo na voz i ostanemo anonimni, da pređemo grad a (…)
