Nakon što nas je ugostio u svojoj kancelariji, Džo Čijalo nam pokazuje letak iz predizborne kampanje Hrišćansko-demokratske unije (CDU) 1957. godine u Zapadnoj Nemačkoj. Na njemu se vide okruglo lice i zalizana plava kosa kandidata Ludviga Erharda, kragna njegovog odela i slogan „Napredak za sve“. „Taj zahtev predstavlja srž CDU-a koja još uvek postoji“, kaže nam ovaj pedesetogodišnjak, poslanički kandidat partije Angele Merkel za Berlin na parlamentarnim izborima zakazanim za 26. septembar. Čijalo ne nosi kravatu, a na fotografijama u kampanji najčešće je prikazan sa laptopom na kolenima. Po zanimanju je muzički agent za jednu veliku međunarodnu diskografsku kuću, pa se sa nama susreo između foto-sešna i „hitnog problema sa jednim izvođačem“. Naposletku, kao sin tanzanijskog diplomate, Čijalo je odrastao u katoličkom internatu izvan Kelna, dok su se njegovi roditelji selili iz ambasade u ambasadu, predstavljajući ovu mladu istočnoafričku državu. Član CDU-a postaje 2016. godine: „Ranije, dok sam se školovao, bio sam u Zelenima. Napustio sam tu partiju jer mi je delovala previše ideologizovano, iako im treba dati za pravo to što su doveli pitanje klime u centar javne rasprave. Ono što mi se sviđa u vezi sa CDU-om jeste to što se radi o veoma pragmatičnoj partiji. Ona želi da vlada.“
Minimalna plata, brakovi za sve…
Kako piše u jednoj knjizi posvećenoj CDU-u, on je „mašina za proizvodnju kancelara“ \. Od sedamdeset i dve godine postojanja Savezne Republike Nemačke (do 1990. godine kao Zapadna Nemačka, nakon toga kao ujedinjena Nemačka), njen kancelar ili kancelarka pedeset i dve godine dolazili su iz redova unije. Angela Merkel nalazila se na toj poziciji šesnaest godina, isto koliko i Helmut Kol, jedan od njenih prethodnika. Ipak, Merkelova je odlučila da se iz političkog života povuče neporažena, za razliku od Kola, koji je na svojim šestim uzastopnim izborima izgubio od Socijaldemokratske partije \(SDP). Predizbornu kampanju za septembarske izbore vodi novi predsednik CDU-a Armin Lašet. Izborni program (koji deli sa Hrišćansko-socijalnom unijom (CSU), sestrinskom partijom iz Bavarske) naslovljen je „Za stabilnost i obnovu“ i predstavlja još jedan u nizu oštrih i redovnih zaokreta koje je partija pravila.
Iako je bila nepopustljiva prema Grčkoj u doba dužničke krize (2010—2015), vlada CDU-a je za vreme migracione krize 2015. godine prihvatila da otvori vrata stotinama hiljada izbeglica. Partija je decenijama branila tradicionalnu vizuru porodice — prema kojoj je ženi mesto isključivo u domu — da bi potom dovela ženu na mesto kancelara.
Angela Merkel uselila se 2005. godine u „veš-mašinu“ (nadimak ogromne rezidencije u Ulici Vilija Branta 1 u Berlinu) naoružana neoliberalnim programom. Pa ipak, upravo je jedan od njenih kabineta 2014. godine prvi put u Nemačkoj uveo minimalnu platu na državnom nivou. Za vreme njene vlasti, 2011. godine, odzvonilo je i vojnom roku (mera koja nije bila deo izbornog programa CDU-a dve godine ranije). Iste godine najavljeno je i da će država postepeno ukinuti nuklearnu energiju. Potonja odluka, doneta nakon havarije u Fukušimi, bila je tim neočekivanija što je vlada godinu dana ranije na skupštinsko glasanje stavila predlog o produženju rada nuklearnih elektrana. Naposletku, uvođenje istopolnih brakova 2017. godine predstavilo je brutalan raskid sa porodičnim konzervatizmom partije. Očigledno je da je SPD, partner CDU-a u vladi „velike koalicije“ između 2005. i 2009. godine, a potom ponovo nakon 2013, donekle uticao na svetonazor demohrišćanska. Ipak, u partiji Konrada Adenauera već se bila javila klica, naravno manjinska, podrške čak i za pitanje bračne jednakosti. „Prisustvovao sam debati u Bundestagu pred glasanje. Čim smo sišli sa galerije, pali smo jedni drugima u naručje i tad su se desile i prve prosidbe“, priseća se Aleksander Fogt, član CDU-a već više od dvadeset godina i predsednik partijske Lezbijske i gej unije (LSU). „Borba za naše zahteve unutar CDU-a postala je lakša kako su se vremena menjala“, uverava nas. Više od dve trećine poslanika iz CDU-ove grupe bilo je protiv uvođenja istopolnih brakova. Međutim, budući da su socijaldemokrate, zeleni i Liberaldemokratska partija (FDP) glasali u prilog tome, kao i da su sve tri partije predstavljale potencijalne koalicione partnere, Merkelova je ovo pitanje stavila na glasanje samo dva meseca pred izbore.
„Partija koja se ne menja ne može da preživi. Mnogi kažu da je CDU izgubio svoje konzervativno jezgro jer smo odlučili da ukinemo nuklearnu energiju ili vojni rok. Međutim, način na koji se proizvodi električna energija i obavezna vojna služba su ekološka i socijalna pitanja. Tu ne može biti reči o političkim vrednostima“, tvrdi Klaus-Diter Greler, član partije od 1982. godine i poslanik za Berlin od 2013. „Činjenica da je CDU pod vođstvom Merkelove pobedio na svim izborima na koje je izašao posledica je toga što smo se oslobodili takvih pitanja“, smatra Matijas Cimer, poslanik u Bundestagu za Frankfurt od 2009. godine. „CDU je uspešan jer je deo pokreta transformacije društva. Međutim, određeni članovi koji se prisećaju dobrih starih vremena ne uspevaju to da prihvate.“ „Dobra stara vremena.“ Ta fraza odnosi se na CDU iz pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka; CDU u kom skoro da nije bilo žena i koji je bio neprijateljski nastrojen prema imigrantima.
„Dugo CDU nije bio partija sa kojom su imigranti mogli da se identifikuju“, potvrđuje Džemile Jusuf, Nemica turskog porekla i poslanica između 2013. i 2017. godine. Uprkos tome, ona se preko učešća u nemačko-turskom forumu partije u Severnoj Rajni — Vestfaliji u nju učlanila još u prvoj deceniji novog milenijuma. Lašet je nekad bio ministar za integraciju u vladi te savezne države — najmnogoljudnije u Nemačkoj — da bi potom postao njen ministar-predsednik, a naposletku i vođa CDU-a na nacionalnom nivou. „Dve hiljade trinaeste godine bila sam prva muslimanka iz imigrantske radničke porodice koja je predstavljala CDU u Bundestagu“, priseća se Džemile Jusuf. „Armin Lašet se zaista potrudio oko imigranata i njihove integracije u našem delu zemlje. Njegova politika motivisala je omladinu. On je bio nešto poput našeg Obame.“ Serap Giler, takođe turskog porekla i još jedna ličnost obnove CDU-a na zapadu države, bila je Lašetova štićenica. Kao savetnica ministra za integraciju savezne države, a potom poslanica u parlamentu Severne Rajne — Vestfalije, ona se sada kandidovala za mesto poslanice u Bundestagu za okrug Leverkuzen. „Lašeta u partiji nazivaju ’Armin Turčin’“, kaže Torsten Opeland, profesor političkih nauka na Univerzitetu u Jeni.
Novi predsednik CDU-a u intervjuima često ponavlja da predvodi partiju „centra“. Ipak, ne dele svi njegovo mišljenje. Na primer, za Sebastijana Fišera, poslanika u parlamentu istočne savezne države Saksonije od 2009. do 2019. i sada kandidata za Bundestag, „taj termin za svakoga znači nešto drugo. Lašet dolazi iz Ahena: to je na drugoj strani Nemačke i uslovi tamo su sasvim drugačiji u odnosu na one u kojima ja radim. I ja sam na centru, ako ćemo tako, ali moj centar stoji više desno“.
Kao konzervativna, liberalna i hrišćansko-socijalna partija CDU crpi snagu iz sva tri svoja glavna korena. Tome treba dodati i fanatični atlanticizam. Članstvo i funkcioneri se u zavisnosti od oblasti i struje najčešće priklanjaju jednom navedenih ideoloških profila. Na primer, Fridrih Merc, bivši predsednik nadzornog odbora investicionog fonda BlackRock u Nemačkoj i dvostruki neuspeli izazivač Angele Merkel za mesto predsednika partije, jasno se svrstava na konzervativno i neoliberalno krilo. Što se Cimera tiče, on više naginje (…)
