Gasna diplomatija je nekada bila bolja. Sedamdesetih godina prošlog veka razmena gasa između Zapadne Evrope i Sovjetskog Saveza očaravala je kancelare: stabilni i trajni gasovodi predstavljali su most između dva suprotstavljena bloka Starog kontinenta. A kada su Amerikanci pokušali da ugroze ovo „opuštanje tenzije“, razočarali su se. Predsednik Ronald Regan je 1982. godine sankcionisao nekoliko evropskih kompanija uključenih u izgradnju evrosibirskog gasovoda koji bi, u njegovim očima, Evropu učinio zavisnom od „crvenih“. Ali je tada deset članica Evropske ekonomske zajednice (EEZ) odbilo da primeni embargo, a Francuska je sprovela rekviziciju nad jednom kompanijom kako bi je primorala da isporuči opremu Sovjetima. Nekoliko meseci kasnije, Vašington se povukao.
Zaobilaženje Ukrajine
Gotovo završeno, sklapanje 1.230 kilometara duge čelične zmije, gasovoda Severni tok, po ceni od 9,5 milijardi evra, moralo je da se zaustavi u decembru 2019. godine, usred bure evropskih kritika i američkih sankcija. Kako je moguće da su poslednji kilometri ove infrastrukture, kakvih je na desetine, stvorili takav haos unutar Unije i otvorili jednu od najozbiljnijih posleratnih diplomatskih kriza između Vašingtona i Berlina?
Isprva je, međutim, bilo malo oblaka na horizontu. U partnerstvu sa pet evropskih gasnih kompanija (austrijska OMV, nemačke Vinteršel i Uniper, francuska Enži i anglo-holandska Šel), ruski konglomerat Gasprom se u aprilu 2018. godine obavezao da udvostruči kapacitet Severnog toka 1. Inaugurisan 2012. godine, ovaj prvi gasovod već prenosi 55 milijardi kubnih metara gasa godišnje između gradova Viborg, u blizini Sankt Peterburga, i Grajsvald, u nemačkoj pokrajini Meklenburg — Zapadna Pomeranija. Njegova trasa ispunjava strateški zahtev Kremlja da se zaobiđe Ukrajina, kroz koju još uvek prolazi više od polovine sibirskog izvoza metana namenjenog Evropi.
Moskva optužuje Kijev da je isuviše profitirao od prava prolaska gasa, da je preusmerio deo tokova i da nije namirio svoja dugovanja. Nekoliko sukoba obeleženih prekidom isporuke izbilo je između 2005. i 2009. godine. Počev od „ukrajinske revolucije“ 2014. godine, koju je podržao Severnoatlantski savez (NATO), a naročito nakon aneksije Krima od strane Rusije iste godine, situacija eskalira. Severni tok 1 i 2 na svoj način odražavaju pogoršanje rusko-ukrajinskih odnosa: projekat prvog započet je godinu dana nakon „narandžaste revolucije“ iz 2004, takođe podržane od Zapada, a sporazum o izgradnji njegovog blizanca usledio je ubrzo nakon krize iz 2014. godine. Suvereni interes Rusije nalaže zaštitu izvoza gasa od političkih preokreta u ovoj susednoj državi: 91% tokova ka Evropi prolazilo je kroz Ukrajinu 1994, a manje od 41% u 2018. godini. Severni tok 2 i njegov ekvivalent u južnoj Evropi — Turski tok, takođe u izgradnji (videti mapu) — dovršili bi ovo oslobađanje Gasproma.
Za gasovode je karakteristično da među zemljama koje povezuju stvaraju odnos međusobne zavisnosti. To što su Berlin i Moskva preduzeli iritira. Severni tok 2 je već na samom početku naišao na udružene protivnike, koji svi gravitiraju ka niskoj orbiti američke supersile: Ukrajina, naravno, ali i baltičke zemlje i Poljska su „protivne projektu iz ideoloških antiruskih motiva“, kako to otvoreno priznaje francuski parlamentarni izveštaj. Međutim, 2018. godine se ova osovina ne suprotstavlja pristalicama gasovoda, na čijem su čelu Nemačka i njen bivši kancelar Gerhard Šreder, sada lobista koga je Gasprom proglasio predsednikom upravnog odbora kompanije Severni tok 2.
Za Berlin, najvećeg potrošača gasa u Evropi, novi gasovod predstavlja utoliko važnije pitanje budući da se kancelarka Angela Merkel složila sa postupnim ukidanjem nuklearne energije do kraja 2022, a ugljovodonične do 2038. godine. Dok se očekuje jačanje značaja obnovljivih izvora, „energetski zaokret“ trpi neuspehe. Dovoljan je jedan hladni talas i oblačno vreme bez vetra, kao što se dogodilo prošlog (…)
