Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

POLITIČKO-EKONOMSKE POSLEDICE ANTITRAMPOVSKE HISTERIJE

Teorije zavere američkih progresivaca

Sa krajem Trampovog mandata nisu okončani i njemu svojstveni ekscesi. Protivnici nekadašnjeg magnata i dalje ga predstavljaju kao živu opasnost koja zahteva neprestanu borbenu gotovost. To ide toliko daleko da su poređenja sa Adolfom Hitlerom postala uobičajena, čak i među onima koji su svesni težine svojih reči. Ovakva preterivanja služe nekoj svrsi. Ali kojoj?

Naglasiti koliko je Donald Tramp bio loš predsednik, neophodan je preduslov za svaku ozbiljnu analizu baljezgarija koje su u poslednjih pet godina preplavile polje javne rasprave u SAD.

Njujorški milijarder je krajnje očigledno bio očajan državnik: egocentričan, prepun predrasuda, nesposoban za empatiju, tašt i nesvestan odgovornosti koja mu je dodeljena. Neprestano je lagao, čak i o lako proverljivim stvarima, i ponašao se poput demagoga, pretvarajući se da mu je stalo do radničkih klasa. Vrhovnu funkciju koristio je za lično bogaćenje i pružanje usluga svojim prijateljima, kao i za pružanje mogućnosti korporacijama da preoblikuju zakone po svojoj volji. Osporio je legitimitet svih izbora čijim je ishodom bio nezadovoljan.

Sve ovo, izuzev poslednje stavke, moglo bi se pak reći za mnoge američke lidere u poslednjih pedeset godina, a naročito za pojedine stanare Bele kuće koji su u destruktivnom korišćenju predsedničke moći otišli mnogo dalje od Trampa. Ronald Regan je, na primer, deregulisao finansijski sistem, dozvolio povratak monopola, skršio snagu sindikata, te ilegalno finansirao ultradesničarsku gerilu u Centralnoj Americi. Džordž V. Buš započeo je dugogodišnji rat pozivajući se na lažne informacije, te pokrenuo program državnog nadzora čiji opseg ne prestaje da se širi. Što se Ričarda Niksona tiče, dovoljno je nekoliko klikova da se podsetimo razmere njegovih nedela.

Sve su to bili sposobni ljudi, koji su sa hladnom racionalnošću sledili davno postavljene stranačke ciljeve. Tramp je pak pokazao skoro neverovatan nivo nesposobnosti, nalik idiotu suočenom sa snagama koje ga prevazilaze. Istina, on jeste omogućio izglasavanje velikih smanjenja poreza, naročito za korporacije, a postavio je i brojne ultrakonzervativne sudije. No izuzev toga, on nije uradio bogzna šta. Iako se predstavljao kao žestok čovek, uvek spreman da iskoristi svoju moć, kada je, sa pandemijom kovida-19, istinska vanredna situacija pogodila SAD, on nije učinio ništa: prepustio je pojedinačnim državama i privatnom sektoru da se sami snađu. Kada su, u proleće 2020. godine, širom zemlje izbili protesti kao reakcija na ubistvo Džordža Flojda od ruke policajca, Trampov odgovor se sveo na prozivku medija. Kada su Tviter i Fejsbuk blokirali njegove naloge, čovek koga su predstavljali kao pretnju slobodi izražavanja, sam je završio pod cenzurom.

Ili buncati, ili ćutati

Otuda se postavlja pitanje, kako protumačiti političku kulturu koja je poslednjih pet godina vladala zemljom? U periodu između 2016. i početka 2021. godine, ogromna većina komentatora, mislilaca i drugih „stručnjaka” složno je opisivala Trampa kao tiranina, ratnog huškača opsednutog nuklearnim oružjem, fašistu, nacistu, najgoreg vladara na svetu nakon Adolfa Hitlera. Ova logoreja bila je sveprisutna i dominirala je u gotovo svoj štampi, na svim televizijskim i radio stanicama koje kanališu intelektualni život zemlje. Biti levičar i zastupati drugačije tumačenje bilo je ne samo neprihvatljivo nego je to bio najsigurniji način da se našteti svojoj karijeri. Odbiti učešće u histeriji, značilo je osuditi sebe na ćutanje.

Da bi se razumeo ovakav razvoj situacije, mora se krenuti od zapleta dostojnog telenovele, koji mu je predstavljao polaznu osnovu: reč je o teoriji da je Tramp ne samo pobedio na izborima zahvaljujući ruskoj intervenciji, nego i da je nastavio da deluje kao agent neke strane, neprijateljske sile. Skoro svaka velika medijska kuća je u nekom trenutku optužila njujorškog milijardera da je tajni agent. Međutim, nekoliko ključnih elemenata u osnovi ove hipoteze o ruskoj zaveri nikada nije dokazano; drugi elementi su izravno opovrgnuti, poput priče o nagradi koju je Rusija navodno nudila Avganistancima za ubijanje američkih vojnika. Dugo bi se mogle nabrajati sve lažne vesti korišćene u anti-Trampovom novinarstvu. Ima ih na desetine, odnosno, kako analizira novinar Mat Taibi, ima ih toliko da je histerično smenjivanje pseudoskandala na kraju postalo ekonomski model za medije: čim bi se jedna afera utišala, odmah bi je zamenila druga, osiguravajući veliku gledanost tokom celog predsedničkog mandata.

Prema spisku koji je sačinio New York Times, u periodu od 2016. do avgusta 2020, o Trampu je objavljeno 1.200 knjiga. Tokom njegovog mandata, kablovske televizije su o Trampovim nepočinstvima izveštavale sa takvim žarom da im je često ponestajalo vremena za bavljenje drugim aktuelnostima. Zapravo, Trampov iskorak na nacionalnu scenu koristio im je podjednako kao i najvatrenijim predsednikovim sledbenicima. Ovim novinarima je suprotstavljanje Trampu dalo razlog za postojanje, kao što sugeriše i jedan, poslednjih godina vrlo popularan, internet mim: „Ako ste se ikada zapitali šta biste vi radili u doba ropstva, Holokausta ili pokreta za građanska prava, sada ćete saznati...”

Borba protiv Trampa odveć je pojednostavila svet, dajući i najsitnijim stvarima izgled nekakve etičke dileme. Pretvorila je medije u heroje, u „borce na prvoj liniji fronta u Trampovom ratu protiv istine”, kako se navodi u opisu knjige Džima Akoste, CNN-ovog dopisnika iz Bele kuće. Ova borba omogućila je uspeh sitnim političarima, koji nisu imali drugog programa izuzev protivljenja Trampu, a TV stanicama je omogućila da prodaju više reklama.

Kad se uporedi broj meseci Trampovog mandata sa količinom reči napisanih o tom istom mandatu, ispostavlja se da je prethodna administracija verovatno bila najseciranija u američkoj istoriji. Prateća „progresivna” histerija pak skoro da i nije predstavljala predmet neke ozbiljne analizu. Pa ipak, i ona predstavlja deo kulturne istorije Trampovih godina, isto koliko i sam Tramp. Zapravo, ova banalizacija preterivanja je još i važnija, jer odražava razmišljanja i strahove dominantne društvene grupacije u Sjedinjenim Državama, a to su milioni rukovodilaca i pripadnika visokoobrazovanih profesija, koji su u poslednjim decenijama znatno prosperirali. Iako Tramp, bar zasad, više nije u centru pažnje, „bele kragne” koje su ga prezirale nastavljaju da slave svoju pobedu. Njihova vizija sveta sada vlada među svim glavnim društvenim akterima: u Silicijumskoj dolini, na Volstritu, na univerzitetima, u medijima i u nevladinom sektoru.

No, histerija progresivaca ima i jedno dublje značenje. Trampova era otpočela je optužbama na račun „populista” koji su ignorisali eksperte i pretili da će uspostaviti autoritarni režim u Sjedinjenim Američkim Državama. Ova era okončala se trijumfom viših klasa: velike kompanije se sada slobodno mogu predstavljati kao borci protiv rasizma; mediji, koji tvrde da su „postobjektivni”, nameravaju da uguše sve ideološki različite tonove; svaki politički propust, koliko god bio mali, može dovesti do otpuštanja ili javnog poniženja. Ironično, brojne demokrate koji su pre četiri godine bile toliko zabrinute zbog Trampovog autoritarizma, prihvatile su ideju preusmeravanja državnog nadzora na „domaći ekstremizam”. Strah od trampovskog, podstakao je demokratski autoritarizam.

Ejmi Siskind bila je jedna od prvih koji su unovčili ovu opštu paniku. Nekadašnju rukovodilicu sa Volstrita i obožavateljku Hilari Klinton, u novembru 2016. godine, nakon pobede republikanskog kandidata, obuzeo je strah. Kao vid reakcije na ovaj nepojmljivi događaj, ona je krenula u izradu iscrpnog kataloga svega šokantnog, novog ili „nenormalnog” što je Tramp mogao učiniti. Zašto sastavljati jedan takav katalog? Zato što nam „stručnjaci za autoritarizam savetuju da napravimo spisak svih suptilnih promena koje se dešavaju oko nas, kako bismo bolje pamtili”, kako Siskindova kaže na svom sajtu. Njen katalog je zamišljen kao neka vrsta priručnika za nacionalno iskupljenje, svojevrsna „mapa koja će nam pomoći da se vratimo u normalu i demokratiju”.

U praksi je to izgledalo tako što bi Siskindova svake nedelje objavljivala listu uznemirujućih informacija koje su joj privukle pažnju tokom prethodne sedmice. Vođena entuzijazmom sopstvenog projekta, počela je da ih primećuje sve više. Prvi spisak, u novembru 2016. godine, imao je devet stavki; jedan od poslednjih, iz decembra 2020, zabeležio je 370 skandaloznih tačaka. U međuvremenu, projekat Ejmi Siskind postao je toliko popularan da je ona uspela objaviti i knjigu pod nazivom Spisak.

„Vrištanje u snu!”

Kako je odbrana „normalnosti” postala glavna briga „progresivaca”? U gorenavedenom katalogu ogorčenosti, izuzev uobičajenih stavki (Trampovih vulgarnosti, njegovog navodnog dosluha sa Rusijom), nedeljne liste su uključivale i prizemnije stvari (poput ostavki u Beloj kući), pa i istinski nazadna razmatranja. Ejmi Siskind je, na primer, smatrala skandaloznim kritikovanje procedure parlamentarne opstrukcije (filibaster) dostupne senatorima koji predstavljaju manjinu (četrdeset od stotinu), jer ta procedura predstavlja „davnašnju normu”. Ovaj nebulozni repertoar se, naravno, pozivao na stručnost, jer su spiskovi Ejmi Siskind bili vežba propisana od strane „stručnjaka za autoritarizam”.

Kako bi analizirala ovaj tragični pejzaž narušenih normi, Ejmi Siskind je širom zemlje (…)

Obim celog teksta : 4 387 reči.

Ev gotar bi tenê ji bo aboneyan berdest e

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Hûn abone ne? Ji bo xwegihandina gotarên online têkeve.
Xwe bidin nasîn

Tomas Frank

je novinar. Autor dela The People, NO: A Brief History of Anti-Populism, Metropolitan Books, Njujork, 2020.
PREVOD: Tanja Gavrilović

Podeli ovaj tekst