Svetska nestašica poluprovodnika i dalje ima čudne posledice naročito na geopolitičkom planu. O čemu je reč? Već godinu dana, industrijalci muku muče da se snabdeju elektronskim čipovima koji su sastavni deo aparata koje svakodnevno koristimo, od računara do tostera preko mašine za veš i konzole za video-igre. Prošlog maja konzorcijum američkih preduzeća tražio je od južnokorejskog predsednika pomilovanje Lija Džae Jonga, bivšeg predsednika Samsunga koji trenutno izdržava kaznu strogog zatvora zbog korupcije. Da bi privremeno zalečio slabost Sjedinjenih Država po pitanju čipova, Samsung je ne časeći časa trebalo da sprovede u delo projekat ulaganja više milijardi dolara na američkoj teritoriji. Pošto mu je elektronski suverenitet bio u igri, Vašington je iznenada prenebregao obaveznu priču o vladavini prava i poštovanju zakona...
Ovakva kriza bi pričinila zadovoljstvo intelektualcima frankfurtske škole, znamenitim kritičarima potrošačkog društva, makar samo razotkrivanjem osnovne slabosti „inteligentnih gradova“: nestašica čipova odložila je naše prohteve za elektronskim drangulijama. Bez poluprovodnika, koji ponekad koštaju jedan dolar po komadu, nemoguće je pokrenuti najnovije, otmene i skupe uređaje. Električni automobil, pametni telefon i frižider ili umrežena četkica za zube nestali bi u crnoj rupi globalizovanog kapitalizma kao da je nevidljivi neprijatelj objavio rat na Sajmu elektronike za široke narodne mase u Las Vegasu.
Ako ova kriza i može da iznenadi, u njoj nema ničeg neobičnog: na tržištu elektronskih čipova redovno se smenjuju preobilje i nestašica. Ipak, ovo što se danas dešava iskrslo je u kontekstu obeleženom opštim preispitivanjem o dobrobitima globalizacije i sutonu industrijske aktivnosti na Zapadu. Ovome se dodaje i porast političkog obeležja koje poprimaju visoke tehnologije koje se, poput veštačke inteligencije, sticajem okolnosti svrstavaju u red strateških izazova u sukobu između Sjedinjenih Država i Kine. Dakle, obična tehnička kriza, koja do pre samo deset godina ne bi uzbudila mnogo ljudi van sektora na koje se odnosi, danas zadaje užasne glavobolje svetskim vođama.
Tome je svakako doprinela pandemija kovida-19. Da bismo mogli da preživimo u samoizolaciji, morali smo se, kao nikad dosad, osloniti na digitalne usluge koje obuhvataju rutere, servere i druge uređaje krcate mikroprocesorima. Potrošači su, potom, razbili svoju dosadu kupujući pregršt malih kućnih aparata, izazvavši neočekivan rast potražnje za blenderima ili kuvalima za pirinač. Najzad, sanitarne mere su nakratko obustavile rad fabrika poluprovodnika koje se uglavnom nalaze na Tajvanu, u Južnoj Koreji i Kini.
Jedno od najistaknutijih preduzeća u toj oblasti, Yangtze Memory Technologies, nalazi se, uostalom u Vuhanu. Uprkos čestitkama zbog dobrog snalaženja u početku pandemije, Seul i Tajpej ipak nisu uspeli da obezbede dovoljne zalihe doza vakcina: epidemija se proširila među radnicima na proizvodnim linijama što je dodatno usporilo posao.
Na pomolu je bila neobična diplomatija utemeljena na principu „vakcine za čipove“: Tajvan je otvoreno izvukao korist iz svojih elektronskih kapaciteta kako bi nabavio doze vakcina od saveznika koji su žudeli za komponentama. Japan, željan da privuče tajvanska preduzeća u svoju zemlju, ponudio je svom susedu 1,24 miliona doza vakcine AstraZeneca. Vašington, koji je predvideo poklon od 750.000 doza vakcine Moderna utrostručio je ponudu. Sredinom juna, Tajpej je ovlastio svog najvažnijeg proizvođača čipova, Taiwan Semiconductor Manufacturing Company (TSMC), i drugu perjanicu tajvanske tehnologije, Foxconn, da sa nemačkim BioNTech-om neposredno pregovaraju o kupovini deset miliona doza vakcina.
Trenutna nestašica tim surovije pogađa što kašnjenja u proizvodnji i isporuci u prvom redu utiču na automobilski sektor, pokretača rasta i izvora nade za oživljavanje privrede nakon kovida-19. A već decenijama ova industrija se klanja pred oltarom proizvodnje „u pravo vreme“, u skladu sa Jevanđeljem po Svetoj globalizaciji. Princip: minimum zaliha za maksimum uštede. Dokle god lanci snabdevanja rade, promene u potražnji se rešavaju u realnom vremenu što oslobađa preduzeća potrebe da kupuju i skladište suvišne komponente.
Granice modela bez fabrike
Zbog pandemije, proizvođači automobila su morali da revidiraju svoje planove proizvodnje na manje i da svedu ili otkažu porudžbine poluprovodnika. No, nisu predvideli da će potražnja čipova na svetskom nivou ostati velika i da će prodaja vozila brzo ponovo krenuti. U skladu sa pravilima držanja fizičkog odstojanja, potrošači su radije kupovali nov automobil nego da se ponovo guraju u javnom prevozu. A u poslednjim modelima vozila nalazi se između 1.400 i 3.500 poluprovodničkih komponenti tako da elektronika čini više od 40% njihove vrednosti.
Prirodna reakcija bi bila da se na svaki način stimuliše proizvodnja mikroprocesora. No, niz neočekivanih događaja uz pandemiju kovida-19 je to sprečio. Između hladnog talasa u Teksasu — gde je smešten najveći deo američke proizvodnje —, suše na Tajvanu — koja je ograničila pristup vodi —, požara na jednoj fabričkoj liniji u Japanu, teretnog broda zaglavljenog u Sueckom kanalu i iznenadne kineske strasti za skladištenjem poluprovodničkih komponenti pre no što su stupile na snagu američke sankcije, sve to zajedno blokiralo je proizvodnju i isporuku. Proizvođači automobila su bili zatečeni. Čak i najveći među njima retko održavaju neposredne kontakte sa proizvođačima čipova. Svi oni podugovaraju snabdevanje od proizvođača delova kao što su Bosch ili Continental. A na tržištu pod pritiskom, proizvođači mikroprocesora su radije preorijentisali svoje proizvodne kapacitete ka unosnijim čipovima — onima koji se koriste u računarima i pametnim telefonima.
Zašto proizvođači sami ne prave komponente koje im trebaju? To pitanje pokušava da reši Ilon Mask. „Tesla“ ne samo da razmišlja da unapred plati zalihe poluprovodničkih komponenti — metod „u pravo vreme“ očigledno više nije na ceni — već proizvođač elektronskih i hibridnih vozila takođe namerava da kupi proizvodnu liniju. Volkswagen pak upušta se u projektovanje elektronskih komponenti za autonomne automobile. No, projektovanje je jedna stvar; proizvodnja sasvim druga.
U Evropi, koja često geopolitičku stvarnost shvata očima svojih proizvođača automobila, ovi problemi nisu prošli neprimećeno. „Ne čini mi se da je normalno da jedan blok veličine Evropske unije nije kadar da proizvede svoje poluprovodnike“, primetila je prošlog maja nemačka kancelarka Angela Merkel. I dodaje: „Zaista je neverovatno da zemlja automobila ne može sama da proizvodi glavnu komponentu“. Primedba je na mestu: Evropa je 1990. godine držala 44% kapaciteta svetske proizvodnje prema današnjih 10%. No, da bi se ovaj dugo odgađan ispit savesti ostvario, trebalo bi barem preispitati vjeruju u pogledu globalizacije, trgovine, državne bezbednosti i industrijske strategije koje već decenijama u Briselu i Vašingtonu vodi politiku poluprovodnika.
Proces proizvodnje elektronskog čipa je izuzetno težak a njegove brojne faze mogu trajati i nekoliko meseci: nagrizanje, čišćenje, izrada električnih kola... Katkad je potrebno više od hiljadu radnji da bi se izvršila kafkijanska metamorfoza hrpe peska — izvora silicijuma, najčešćeg poluprovodnika — u izuzetno složena integrisana kola. Pa ipak, u načelu je sve jednostavno. Jedan elektronski čip sastavljen je od miliona, čak milijardi tranzistora; što je njihov broj veći, to čip više vredi. Ti tranzistori omogućavaju upravljanje električnim kolom: da li je ono otvoreno ili zatvoreno. Zahvaljujući binarnom jeziku koji čine nule i jedinice, savremena informatika pretvara elektricitet u informacije.
Poput svakog sektora u kojem vlada konkurencija, i u proizvodnji poluprovodnika važi zahtev da se proizvodi više a troši manje. U konkretnom slučaju, reč je o tome da se poveća moć računanja čipova uz smanjenje finansijskih i energetskih troškova. To je takozvani „Murov“ zakon, nazvan tako u čast Gordona Mura, saosnivača Intela: ako se dosadašnji rast nastavi, broj tranzistora po integrisanom kolu treba svake godine da se udvostruči, što bi pratilo smanjenje troškova i povećanje moći komponenti.
Paradoksalno, krilatica „proizvoditi više a trošiti manje“ preinačila se u „proizvoditi više i trošiti više“. Što su veće prepreke koje pred proizvođače stavljaju zakoni fizike, to više treba da ulažu u sve skuplju opremu. Između 2021. i 2024. godine, TSMC ima u vidu da uloži sto milijardi dolara u svoje proizvodne linije; Samsung namerava da potroši 151 milijardu do 2030. godine. Ostali giganti iz branše unapred predviđaju slične iznose. U dolarima ali i u mozgovima: da bi se održali na putanji Murovih zakona, trebalo bi da mogu da računaju na osamnaest puta veći broj istraživača od onog s početka 1970-ih godina.
Elektronski čipovi se naročito razlikuju finoćom nagrizanja. Slično „generacijama“ koje važe za druge proizvode, rezolucije nagrizanja ujedinjuju skup razlika s tačke gledišta projektovanja i procesa (…)
