Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

ZAŠTO UNIVERZALNI KORPORATIVNI POREZ PREDSTAVLJA NAPREDAK

A multinacionalne kompanije će platiti (malo)

Suviše stidljiv! Suviše zavisan od dobre volje Vašingtona! Vrlo moguće da bi ga neka druga administracija zbrisala! Mnogo je razloga za ruganje univerzalnom porezu na dobit koji zastupa američki predsednik Džozef Bajden. Uprkos svim manama, ova mera donosi odlučujući politički pomak: lišava multinacionalne kompanije iluzije da se nalaze iznad zakona

U 2017. godini, Google je na svoje bermudske račune položio skoro 20 milijardi evra, nakon što ih je provukao kroz više poreskih oaza. Te godine je ova multinacionalna kompanija u Francuskoj platila samo 14,1 milion dolara poreza na dobit — što je za nju džeparac. Zvanično, njegovih sedamsto rukovodilaca zaposlenih u Francuskoj nisu ovoj zemlji ništa prodali; oni su jednostavno pomagali irskoj podružnici kompanije, koja je upravljala finansijama u darežljivom zaklonu ove evropske poreske oaze. Kada je reč o Amazonu, gigantu onlajn prodaje, on iz godine u godinu izbegava savezni porez na dobit u Sjedinjenim Državama i uspeva da na Starom kontinentu prijavi gubitke, baš u vreme kada zahvaljujući zdravstvenoj krizi njegova dobit eksplodira. Ovog proleća je nezavisna organizacija ProPublica potvrdila da, kao pojedinci, poznati milijarderi — Džef Bezos, Majkl Blumberg, Voren Bafet, Karl Ajkan, Ilon Mask i Džordž Soros — nisu plaćali nikakav (ili gotovo nikakav) porez u Sjedinjenim Državama, služeći se svim mogućim rupama u zakonu koje su im bile na raspolaganju.

Paradoksalno, izgleda da su samo Sjedinjene Države, njihovi najbolji saveznici, sada kadre da se suprotstave ovim multinacionalnim kompanijama po pitanjima oporezivanja i stranih investicija. Zato je bilo potrebno da se predsednik Džozef Bajden pred svojim partnerima iz grupe G7 izjasni u korist univerzalnog poreza od 15%, koji bi se obračunavao na konsolidovani prihod kompanija (tj. kumulativni prihod svih njihovih filijala), kako bi druge države, obično trome u ovim pitanjima, sledile njihov primer. Nimalo nalik smešnim i neefikasnim merama „Kraj poreskih oaza i bankarskih tajni“, koje je 2009. godine pokrenuo francuski predsednik Nikola Sarkozi na samitu G20.

Sve u svemu, stopa od 15% ovog univerzalnog poreza minimalna je, ako ne i podrugljiva. Toliki je uobičajeni bakšiš koji u Severnoj Americi ostavljaju gosti restorana. Ali ukazuje na jedan žilavi paradoks: američki predsednik često deluje moćnije u svetskim diplomatskim okvirima nego u svojoj zemlji. Dok zahtev g. Bajdena da se ovaj predlog usvoji nije naišao na otpor njegovih međunarodnih kolega, on ipak nije uspeo da ubedi republikance u Kongresu da poresku stopu u Sjedinjenim Državama promene sa 21% na 28%. Bila je to skromna ambicija, budući da je ova stopa iznosila 35% kada se g. Donald Tramp u januaru 2017. godine uselio u Belu kuću.

Poslednjih godina su sve vodeće države Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj \(OECD) smanjile porez, u nastojanju da imitiraju poreske oaze umesto da se bore protiv njih. U Nemačkoj, Kanadi, Francuskoj ili u skandinavskim zemljama, zvanična stopa je spuštena znatno ispod 30% tokom 2010-ih godina. A multinacionalne kompanije se, sa svoje strane, služe novim šemama kako bi je dalje smanjile.

Poreska oaza, zloupotreba položaja

Ekonomista Toma Piketi s pravom kaže da, s tako niskom stopom koju su države podržale, izgleda da ova mera uspostavlja privilegovani poreski režim za multinacionalne kompanije. „Usvajanjem mere po kojoj multinacionalne kompanije mogu po volji da nastave da smeštaju svoju dobit u poreske oaze, sa jedinom poreskom obavezom od 15%, G7 ozvaničava prelazak u svet u kojem oligarsi plaćaju strukturno niži porez od ostatka stanovništva“, piše Mond 12. juna. Zemlje globalnog Juga neće imati nikakvu korist od ovih novih prilika. One će nastaviti da slabo prihoduju od međunarodnog poreskog sistema, a njihovo tržište će se i dalje zasnivati na trgovini sirovinama, zvanično neisplativoj, a time i slabo oporezivoj.

Međutim, posmatrana s pravnog, a ne samo sa fiskalnog gledišta, mera koju je predložio g. Bajden predstavlja izvestan napredak. Njome se (…)

Obim celog teksta : 1 799 reči.

Ev gotar bi tenê ji bo aboneyan berdest e

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Hûn abone ne? Ji bo xwegihandina gotarên online têkeve.
Xwe bidin nasîn

Alen Deno

je profesor filozofije na Univerzitetu u Monktonu (Kanada) i autor knjige Une escroquerie légalisée. Précis sur les “paradis fiscaux”, Écosociété, 2016.
PREVOD: Milisava Petković

Podeli ovaj tekst