„Čoveku koji priča istinu dajte konja. Trebaće mu da bi pobegao.“ Ovako glasi poznata avganistanska izreka. Kada je 14. aprila, najavljujući povlačenje svih američkih snaga iz te zemlje, predsednik SAD Džozef Bajden pomenuo sporazum iz Dohe, potpisan u februaru 2020. godine, nije uspeo da sakrije svoju kivnost: „Ja to naravno nikada ne bih potpisao, ali radi se o sporazumu koji je sklopila vlada SAD, a to nešto znači.“ Ne samo što je njegov prethodnik Donald Tramp pristao na sve uslove talibana, već je prihvatio i paragraf kojim se obavezao da od Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija zatraži da ratifikuje sporazum — što se i desilo 10. marta prošle godine, jednoglasnim (uključujući, dakle, i SAD) usvajanjem Rezolucije 2513.
Usled nemogućnosti da pogazi sporazum koji su potvrdile dve instance, Bajden nije imao izbora sem da postupi prema njegovom sadržaju. To je upravo ono što su talibani i čekali kako bi lansirali neverovatnu kampanju za povratak kontrole nad teritorijom. Četiri meseca kasnije, ušli su u predsedničku palatu u Kabulu, dok je doskorašnji predsednik Ašraf Gani pobegao iz zemlje uz reči: „Talibani su pobedili u ratu.“ Druga strana priče odnosi se na činjenicu da je režim, koji je međunarodna zajednica uspostavila i podržavala dvadeset godina, nestao u samo par nedelja.
Samim time, dok su „studenti teologije“ zauzimali Kabul, SAD nisu bile ni blizu kraja evakuacije sopstvene ambasade i saradnika. To tog trenutka uredno povlačenje pretvorilo se u opštu bežaniju u smeru aerodroma praćenu prizorima neskrivene panike — katkad sa smrtonosnim ishodima. Pa ipak, opšte uzev, glavni grad ostao je miran. Dan nezavisnosti 19. avgusta obeležen je na uobičajen način, a šiitske svetkovine povodom dana Ašure. koji se praznuje na isti datum, protekle su bez incidenata.
Američko političko prisustvo je nestalo, a i većina država koje su saučestvovale u NATO operaciji otpočele su sa evakuacijom svojih ambasada. Za to vreme, ruska, kineska, iranska, pakistanska i turska poslanstva nastavljaju da rade u normalnom režimu.
Od sad nadalje, sudbina Avganistana zavisiće od dinamike u regionu i njegove komplikovane mreže savezništava i neprijateljstava. Nakon salvi uvreda koje su razmenili zvanični Kabul i Islamabad, Kina je na sebe preuzela ulogu medijatora i smirila situaciju; Rusija i Iran sastaju se i sa talibanima i sa drugim političkim snagama u Avganistanu; Indija je odlučila da pričeka i vidi kako će se situacija razviti.
Za Kremlj ovo nije ništa novo: Rusija je već 2018. godine organizovala prvi bilateralni susret pobunjenika i predstavnika avganistanske vlade, a naredne godine i drugi. Talibani su u oba navrata uveravali svoje sagovornike da ne planiraju vojno osvajanje zemlje i da su spremni za podelu vlasti. Uzevši u obzir svoj skorašnji proboj, moguće je da će od tog obećanja odustati, iako ih je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov na njega podsetio prilikom konferencije održane 18. marta ove godine. Tom prilikom delegacija talibana susrela se sa Visokim savetom za nacionalno pomirenje (VSNP) uz prisustvo posmatrača iz SAD, Kine i Pakistana — zemalja koje su jednoglasne u nameri da ih ubede da prihvate učešće u privremenoj koalicionoj vladi.
„Bolje talibani nego Islamska država“
Pa ipak, Moskva je zabrinuta zbog bezbednosti centralnoazijskih država, koje smatra svojim predvorjem. Talibani su 5. jula zauzeli čitav sever Avganistana duž granice sa Tadžikistanom i Uzbekistanom, a više od hiljadu vojnika avganistanske vojske pobeglo je u Tadžikistan. Vladimir Putin je bez oklevanja svom tadžikistanskom kolegi Emomaliju Rahmonu obećao rusku vojnu pomoć u slučaju potrebe.
Tri dana kasnije u Moskvi, delegacija od nekoliko veoma visoko rangiranih talibana, uključujući mulu Abdula Ganija Baradara, jednog od osnivača pokreta uz pokojnog mulu Omara, susrela se sa Zamirom Kabulovim, specijalnim predstavnikom Kremlja za Avganistan, i uverila ga da talibani nikad neće napasti ruske susede. Sve je u redu! Rusija u talibanima već dugo vidi najefikasniji branik protiv Islamske države (ISIS, ili Daeš), koja, prema navodima Kabulova, (…)
