Poraz Zapada u sukobu koji na prvi pogled deluje veoma neravnomerno posledica je pogrešne analize Avganistana koja je nastala kao plod zajedničkog rada tink-tenkova, državnih uprava, univerzitetâ, međunarodnih i avganistanskih nevladinih organizacija (NVO) i privatnih kompanija. Ta interpretacija zasniva se na izmišljenoj antropologiji koja Avganistan tumači kao društvo lokalističkih interesa, neprijateljski nastrojenih prema bilo kakvom mešanju države. Ideja postojanja kulturne opozicije u Kabulu, iako u protivrečnosti sa skorijom istorijom zemlje. redovno se pojavljuje u izveštajima, člancima i delima posvećenim intervenciji, a čak i u govorima najviših zvaničnika.
Nakon što je 2009. godine postavljen na funkciju zapovednika svih zapadnih snaga, general Stenli Mekristal izjavio je sledeće: „Osećaj istorijske nepravde pojačava vezanost za plemenski ili etnički identitet, što može dovesti do slabljena privlačnosti centralizovane države. Sve etničke grupe, a naročito Paštuni, kroz istoriju nastojale su da ostvare neku vrstu nezavisnosti u odnosu na centralnu državu.“ Većina stručnjaka insistirala je na dihotomiji između „udaljene“, „nelegitimne“ i, naposletku, „veštačke“ države i „ bliske“, „legitimne“ i „prirodne“ lokalne zajednice. Blizina je tumačena kao garant poznatosti i ličnih odnosa, nasuprot hladnoj birokratskoj logici.
Kao i vojska, institucije čiji je zadatak bio „razvoj“ često su se oslanjale na ovu logiku, pravdajući uz pomoć nje manevre koji su zaobilazili postojeću državnu strukturu. Primat lokalnog korišćen je kao izgovor za izostanak koordinacije sa avganistanskom vladom u ime legitimnosti lokalnih skupština (džirga, šura). Iako su predstavljane kao plodovi tradicije, njih su, zapravo, osnovale organizacije koje su bile zadužene za raspodelu međunarodne pomoći. To je naročito bio slučaj sa seoskim šurama koje je uveo Nacionalni program solidarnosti Svetske banke. Opsesija lokalnim nivoom dovela je i do etnizacije javne politike. Tako su paštunski običaji korišćeni da bi se negirale odredbe pozitivnog prava, na primer u vezi sa nasledstvom ili brakom, otvarajući prostor za etnonacionalne zahteve uzbečkih, hazarskih ili tadžičkih preduzetnika — što im je omogućilo da se dokopaju pozicija sa kojih su mogli lakše da se bogate.
Naposletku, Avganistan je predstavljen kao zemlja klanova, što je orijentalistički pogled koji inspiraciju vuče iz etnografskih spisa iz kolonijalnog perioda. Svojevrsna pseudoantropologija iskorišćena je u službi rata: „Struktura nacionalnih bezbednosnih službi trebalo bi da bude određena antropologijom, kao disciplinom osmišljenom u službi podrške borbi u predelima koje kontrolišu klanovi.“
Montgomeri Mekfejt, koja je izgovorila gorenavedene reči 2006. godine. nalazila se na funkciji naučne savetnice pri zajedničkom komitetu načelnikâ generalštaba. Sa svog položaja ona je uspostavila tzv. Human Terrain System, koji je trebalo da integriše „antropologe“ (zapravo nosioce diplome kursa ili master diplome društvenih nauka) u američke univerzitete. Takođe je doprinela izradi priručnika protiv pobuna FM. 3-24, u kojem se promoviše intervencija američkih vojnika u društvene sukobe sa ciljem pronalaženja saveznika i skupljanja obaveštajnih podataka: „Sledite želje lokalnog stanovništva, nemojte mu terati inat. Prvo zadobijte poverenje nekoliko sela, a potom sarađujte sa onima koja sa njima trguju, koja su povezana poslovnim vezama. Ova taktika omogućiće vam da steknete saveznike na lokalu, podršku aktivnog stanovništva i mreže doušnika.“
Major američke vojske Džim Gent ispričao je kako je pomogao jednom istaknutom Avganistancu u sporu u vezi sa zemljom dok je komandovao odredom specijalnih jedinica u provinciji Kunar 2003. godine: „Planinsko stanovništvo zaposelo je i koristilo zemlju koja je pripadala ljudima iz ravnice. Malik [poglavica] mi je rekao da je ’kralj Avganistana’ tu zemlju poklonio njegovom plemenu pre mnogo, mnogo godina i da će mi pokazati dokumenta koja potkrepljuju njegove tvrdnje. Odgovorio sam mu da nema potrebe: njegova časna reč bila mi je dovoljna. […] Odlučio sam da ga podržim. ’Maliče, ja sam uz vas. Moji ljudi i ja ići ćemo sa Vama da pregovaramo sa gorštacima. Ukoliko Vam ne vrate zemlju, borićemo se uz Vas.’“ Major Gent nikada nije rekao kako se priča završila, izuzev lakonske insinuacije — „Recimo samo da je problem bio rešen“ — da je pomogao svom „prijatelju“ da prisvoji spornu zemlju.
Centralizovani pokret, strukturisana ideologija
U zbilji, navodno interesovanje za „avganistansku kulturu“ služi da prikrije ignorisanje (istinskih) antropoloških istraživanja koja se vode još od osamdesetih godina prošlog veka i ukazuju na postojanje procesa detribalizacije, kao i na ograničenja etničke vizure društva. Alergija na državu koja vlada u ovom „kraljevstvu neposlušnosti “ zastupljenija je tema jer nudi opravdanja za one greške međunarodne zajednice koje je teže prikriti. S tačke gledišta uloženih svota, poduhvat state-buidling-a (izgradnje države) bio je jedan od najambicioznijih još od američke okupacije Japana i Nemačke nakon Drugog svetskog rata. Tokom prve decenije ovog veka, celokupni budžet avganistanske vlade bio je finansiran donacijama; i dan-danas te donacije predstavljaju njegovih 75%. Tome treba pridodati desetine milijardi dolara investiranih u policiju, pravosuđe, vojsku, kao i u izgradnju škola, bolnica, putne infrastrukture i zgrada javne uprave.
Ovu pomoć karakterisao je strukturni jaz između programske koncepcije i lošeg rukovođenja. Kaskadno podugovaranje u vezi sa izvođenjem projekata proizvelo je stanje sistemske koluzije u dodeli sredstava i dovelo do prisvajanja finansija, najviše u interesu zapadnih kompanija. Na primer, na polju pravosuđa. Ronald Nojman, bivši američki ambasador u Avganistanu (2005—2007), priznao je: „Naše mešanje u pravosudni sistem bilo je haotično. Usaid [Agencija SAD za međunarodni razvoj] upravljao je određenim projektima preko privatnih kompanija. Stejt department je imao svoje pozive i ponude, ali je takođe plaćao nekoliko eksperimentalnih tužilaca nezavisnih od ministarstva pravde koji su često delovali sasvim samostalno. Američka vojska takođe je finansirala određene programe, međutim, ni mi ni oni nismo znali šta druga strana radi. Koordinacija između naših inicijativa bila je slaba, a naši odnosi napeti.“ Štaviše, strano osoblje, koje je retko kada govorilo lokalne jezike, živelo je u enklavama, daleko od običnog avganistanskog življa. U Kabulu je iskustvo humanitarističke klike — par hiljada stranaca koji su živeli u glavnom gradu — umnogome doprinelo negativnom pogledu na zapadnjačko prisustvo u zemlji. (…)
