U trenutku pripreme ovog, sedamdeset i trećeg broja srpskog izdanja Le Monde diplomatique, čuvena „brojka“ prešla je 5.000 dnevnih slučajeva novozaraženih koronavirusom, a broj umrlih je odavno prešao dvocifrene vrednosti. Sve podseća na situaciju od pre godinu dana, s tom razlikom što su osnovci i srednjoškolci nedavno pošli u školu, u većini opština u zemlji epidemiološke mere se poštuju skoro kao i verski običaji (dakle, kako ko i kako gde), a među stanovništvom kolaju — ili se na to spremaju — novi sojevi. Tempo imunizacije je, nakon prvobitnog zaleta, usporio i lebdi na oko 50% vakcinisanih. Iako niko ne veruje da nam sledi još jedan lockdown, svi nervozno iščekuju rast krive u jesenjim i zimskim mesecima. Osim, naravno, onih kojima je to sve smešno.
Stanje u široj javnosti najbolje se da sumirati u tri reči: zbunjenost, napetost i zamor. Zbunjenost jer niko pri čistoj svesti više ne veruje Kriznom štabu ni njegovim predstavnicima, ali i zato što se razvoj virusa i problematika vakcinacije (koja je jednom „olako obećanom brzinom“ predstavljena kao deus ex machina, mada se i tad znalo da to nije) objektivno ispostavljaju kao teški za razumevanje u medijskom prostoru kojim dominiraju informacije kratkog veka i još kraći attention span. Većina medija se nije proslavila ni kvalitetom izveštavanja o pandemiji. Napetost jer je dubina podela između pobornika vakcinacije, i naučnog pristupa borbi protiv pandemije uopšte, i sad već čuvenih „antivaksera“ tolika da poprima obrise novog oblika ideološkog sukoba. S obe strane pljušte pozivi na „procesuiranje“, hapšenje i vraćanje milo za drago, mada su antivakseri u tome najagresivniji.
Neposredno s tim ima veze i osećaj zamora u svim slojevima i grupacijama stanovništva •- s jedne strane, zamora od borbe protiv pandemije koja nikako da se privede kraju, a sa druge, i možda još važnije, zamora od empatije, zamora od saosećanja sa sudbinama drugih, zamora od obzira prema kolektivu i opštem dobru. A on kod nas i inače — možda i iz razumljivih razloga — oskudeva. Kako to uvek biva, i ovde riba smrdi od glave. Drugim rečima, za rastuće podele među narodom i neproduktivnost tog sukoba najviše je odgovorna vlast. Prvo je, za potrebe predizborne kampanje i održavanja izbora, erodirano poverenje javnosti u ocene i motive Kriznog štaba. Potom su na oltaru tržišne privrede žrtvovani svi oni koji su oboleli ili umrli u periodu u kome je trebalo da snazi budu epidemiološke mere (ili da se bar obavlja dosledna kontrola onih važećih), ali to nije bio slučaj jer — ekonomija. To nije bio sasvim proizvoljan hir političke klase, već objektivni imperativ tržišne privrede i kapitalizma koji zahtevaju neprestanu i rastuću cirkulaciju robe i kapitala. Kada se politički uspesi vežu za obećanje ekonomskog rasta, privredni rizici se najneposrednije prevode u političke rizike.
Treće, nakon što je tempo imunizacije usporio i nakon što su očekivano počeli da se javljaju glasovi u prilog obaveznoj vakcinaciji, vlasti su, sa predsednikom Vučićem na čelu, počele oportunistički da se pozivaju na Ustav koji, eto, ne dozvoljava da se uvede obavezna vakcinacija niti bilo koja druga mera „diskriminacije“ između vakcinisanih i nevakcinisanih. Zapravo, niti Ustav to izričito brani, niti on preči vlastima da u periodima izuzetnih okolnosti posebnim zakonom ograniče izvesna prava, što će reći da bi uvođenje obavezne vakcinacije bilo pravno „čisto“. Tome u prilog ide i odluka Evropskog suda za ljudska prava iz aprila ove godine, u kojoj se zaključuje da obavezna vakcinacija ne predstavlja kršenje ljudskih i drugih ustavom zagarantovanih prava. Međutim, ton za raspravu o obaveznoj vakcinaciji je postavljen: ona je ipak nasrtaj na ustavom zagarantovana prava, a taj film kod nas nećete gledati!
S druge strane, krivica za neuspehe u suzbijanju pandemije postepeno se pomera sa jednako paralisanih i parališućih vlasti na antivaksere, čime se raspaljuju opravdana frustracija i bes onog dela stanovništva koji je ispunio svoju zdravstvenu obavezu prema društvu. Iz perspektive vlasti, postavka je idealna: vakcinisani krive i mrze antivaksere, a za antivaksere su ovi prvi „fašisti“, „nacisti“ i „kovidioti“.
Jedini garantovani ishod sukoba na liniji vakcinisani—antivakseri je opštija društvena prihvatljivost jačih i strožih represivnih mera države: umesto da se ide na smanjivanje moći i uloge otuđenog, oligarhijskog i — što da ne — mafijaškog državnog aparata, obe strane priželjkuju da teška ruka državnih sankcija padne na onu drugu. Tako smo došli u paradoksalnu situaciju da čak i akteri sa levice, kod nas ali i u svetu, počinju da bez zadrške uživaju u sopstvenim lockdown (…)
