Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

POVRATAK U GODINE KENA LIVINGSTONA

London, od socijalističke utopije do finansijskog raja

Pozicioniran na levom krilu Laburističke partije i blizak bivšem vođi laburista Džeremiju Korbinu (2015—2020), Kenet Livingston je praktično neprekidno vodio grad London od 1981. do 1986, i potom od 2000. do 2008. godine. Rezultat njegovog upravljanja svedoči o jednom od paradoksa sa kojima se levica suočava kada se nađe na vlasti: neki od njenih najizrazitijih uspeha na kraju pripreme teren za pobedu protivnika

Levo krilo Laburističke partije pamti London iz ranih 1980-ih godina kao neku vrstu Pariske komune u socijaldemokratskoj varijanti: jedinstveno socijalističko iskustvo, kojem se žestoko protive tabloidi i desna frakcija stranke, ali koje jasno obećava uspeh. Uistinu takav uspeh da se činilo neophodnim da mu se stane na put.

Period je obeležen učinkom Keneta (Kena) Livingstona, izabranog 1981. godine za šefa Veća Velikog Londona (Greater London Council — GLC). Njegova desna ruka Džon Mekdonel predsedavao je komitetu za finansije; gđa Dajan Ebot, koja će 1987. godine postati prva crnkinja u Donjem domu, bila je sekretar za štampu; Džeremi Korbin, tek izabrani poslanik laburista, takođe je gravitirao oko veća i delio njegovu orijentaciju. Nešto više od trideset godina kasnije, preuzeo je poziciju šefa stranke, u timu u kojem su Mekdonel i Dajan Ebot zauzeli važna mesta.

Novo rukovodstvo GLC-a je za Livingstona simbolizovalo „dolazak na vlast postšezdesetosmaške generacije“. Bila je to levica koju su odlikovali odbrana rasnih i seksualnih manjina, antiimperijalizam, antiseksizam; vesela, kreativna levica, poklonica murala, pop muzike i odeće živih boja, koja je sa entuzijazmom delila svoje ideje i radije se fokusirala na kooperative i zajedničko stanovanje nego na nacionalizacije.

Livingstonov GLC nije bio sektaški. Naprotiv, pokušao je da se poveže sa tradicionalnom sindikalnom levicom, crpeći inspiraciju, na primer, iz iskustva međurasne i međuregionalne solidarnosti s kraja sedamdesetih godina prošlog veka, kada su, tokom sukoba u fotografskim laboratorijama Grunvik, radnici iz Jorkšira i drugih mesta poslati da podrže štrajk radnika u fabrici Dolis Hil (severozapadni London), uglavnom žena azijskog porekla. Po mišljenju levičarske istraživačice iz oblasti geografije Dorin Masi, koja je tada radila pri GLC-u, bila je to kratka epizoda tokom koje su se „uzajamno približile solidarnosti rođene štrajkom rudara“ — a koju je simbolizovalo približavanje njihovog vođe Skargila i Livingstona — te se činilo da su „u stanju da preokrenu tok stvari, kao da se uspostavio razgovor između starog otpora i onog koji se potom stidljivo pojavio“. Međutim, bilo je potrebno samo nekoliko meseci da se ovaj dvostruki pokret poništi, ne samo delovanjem premijerke Margaret Tačer i njenih pomoćnika već i delovanjem „većine parlamentarne levice i svih onih koji su, širom političkog spektra, odlučili da s prezirom tretiraju ovaj pokušaj feminističke, antirasističke, antihomofobične i antikapitalističke vlade “. Reakcija koja je najavila ono što je usledilo.

Podrška štrajku rudara

Ali doba GLC-a takođe je iznedrilo multikulturalni kapital koji danas poznajemo, sedište „kreativnih industrija“. Tada smo prvi put čuli da opštinski zvaničnici izgovaraju reči koje će aktuelni gradonačelnik, laburista Sadik Kan (sa desnog krila stranke), ponoviti nakon izglasavanja Bregzita: „London je otvoren grad.“ Bio je to ključni trenutak koji je, trideset godina kasnije, Livingston ovako opisao: „Želeli smo da zaustavimo propadanje grada, premda smo bili daleko od očekivanja da će se on jednog dana nadmetati sa Njujorkom, što se na kraju dogodilo.“ To se zaista i desilo, ali ne onako kako je Livingston zamislio.

Da bi se razumelo šta je GLC postigao, potrebno je obratiti zasebnu pažnju na njegovo industrijsko i kulturno delovanje. Veći deo njegovog širokog budžeta otišao je u Poslovni odbor Velikog Londona (Greater London Enterprise Board — GLEB). Ovo telo su gospoda Livingston, Mekdonel i njegov predsednik, inženjer Majk Kuli, osmislili kao laboratoriju „popularne urbanizacije“, s ciljem stvaranja državnih monopola koje kontrolišu i kojima upravljaju njihovi zaposleni. Ovo je bilo vrlo daleko od staromodnog birokratskog menadžmenta, „tako ravnodušnog prema potrošaču“ da je to, prema Livingstonu, „dovelo do diskreditacije svih javnih preduzeća“.

Nekoliko napuštenih industrijskih zona dobilo je novi život zahvaljujući osnivanju zadruga i malih preduzeća. Nekadašnje zone teške industrije bile su predmet velikih „popularnih“ programa rehabilitacije, poput ogromnog područja Rojal Doks u Njuamu, mestu primene jednog projekta kooperativnog stanovanja i ekonomije. GLC je obezbedio mnoge druge lokacije, pogodne za slične inicijative — na primer, u ulici Koin, u blizini Kraljevskog narodnog pozorišta; duž basena Betlbridž, nedaleko od železničke stanice Kings Kros; severni deo naselja Sautvark, sa zgradama pivare Karidž. Po mišljenju Hilari Vejnrajt i Morin Mekintoš, dveju urbanistkinja koje su u to doba bile uključene u rad GLEB-a, „nijedan od ovih projekata ne bi ugledao svetlost dana da prethodno nije bilo snažne mobilizacije lokalnog stanovništva “.

Iako je bio radikalan, ovaj ekonomski program izazvao je manje uzbuđenja od opštinske društvene i kulturne politike, predočene sa neporecivim osećajem za spektakl. Upravo je u ovom domenu, i naročito u postkolonijalnim pitanjima, upadljiv kontrast u odnosu na staru gardu Laburističke partije. Tokom nereda u okrugu Brikston 1981. godine, izazvanih policijskim nasiljem, novi predsednik GLC-a viđen je, kako je Tajms pisao, „na ulicama grada na vrhuncu sukoba“, vidno uplašen. Zapravo, čovek koji je kasnije dobio nadimak „Ken Crveni“ odbio je poziv na prinčevsko venčanje (princa Čarlsa i Dajane Spenser) koje se proslavljalo s druge strane Temze, kako bi mogao da šeta „na prvoj liniji “ sa demonstrantima.

Činilo se da su centralne gradske četvrti pozdravile otvorenu podršku koju je GLC pružio borbi protiv aparthejda u Južnoj Africi, ponovnom ujedinjenju Irske, stvaranju „crnačkih odeljenja“ unutar Laburističke partije i pravima homoseksualaca — pozicije koje su u očima štampe predstavljale ozbiljniju jeres od navedenih ekonomskih mera. Govoreći o ovoj iznenađujućoj popularnosti, Livingston 1983. godine objašnjava da društvene transformacije ne mogu udovoljiti samo željama belih muškaraca iz radničke klase: „Da bismo promenili društvo, moramo okupiti kvalifikovane radnike, nekvalifikovane radnike, nezaposlene, žene, crnce, predstavnike potlačenih seksualnih manjina (...). Drugim rečima, mi sami se moramo promeniti.“

Nigde ta namera nije bila vidljivija nego (...)

Obim celog teksta : 2 974 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Oven Haterli

je novinar. Duža verzija ovog članka objavljena je pod naslovom „Uprava Londona“ u časopisu New Left Review, br. 122, mart—april 2020.
PREVOD: Milisava Petković

Podeli ovaj tekst