Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

DA LI JE IZLAZAK NA IZBORE TOLIKO PRIRODNA STVAR?

Rečita neizlaznost u Francuskoj

Političko komešanje u Francuskoj, koje izazivaju predsednički izbori zakazani za april 2022, naizgled je već učinilo da zaboravimo rekordnu neizlaznost na poslednjim opštinskim, pokrajinskim i regionalnim izborima, naročito naglašenu među siromašnijim slojevima i mladima. Šta se, zapravo, dogodilo? Da li je jedna tradicija, nastala 1848. godine, odjednom doživela krah?

Dugo su bili ismevani kao „pecaroši”. Tim se nadimkom ukazivalo na neodgovornost njihovog ponašanja: važnija im je bezbrižna razonoda po francuskim selima od plemenite dužnosti da se glasa! Međutim, ovu metaforu dugujemo čoveku koji je prezirao izbore: Oktavu Mirbou, koji je svoje čitaoce pozivao da, umesto na birališta, odu na pecanje \.

Broj ljudi koji ne izlaze na izbore sada već premašuje broj pecaroša, lovaca pa čak i seoskog stanovništva. Na regionalnim izborima u junu 2021, bilo ih je toliko da su neočekivano skrenuli pažnju na sebe: izlaznost od 33,7% u prvom krugu izbora znači da dva od tri glasača nisu glasala. Što predstavlja rekordni minimum jedne duge silazne putanje. Da li ova dvotrećinska neizlaznost najavljuje doba loše izabranih ili demokratski nedovoljno legitimnih pobednika na izborima? Nadalje, postavlja se pitanje koji je to minimalni prag izlaznosti koji bi pobedniku obezbedio politički legitimitet?

Ideja da je građansko učešće u demokratiji krajnje očigledna stvar i dalje dominira izbornim analizama. Dovoljno je pogledati prekorne jadikovke komentatora: „Kao da je Francuska svikla na mučninu od sopstvene demokratije i na građane koji se odriču osnovnog simbola demokratije, glasačkog listića, svodeći ga na puko, bezvredno parče papira”, umuje Patrik Rože u junskom broju Le Monde-a. Potom se suzdržani glasači ostavljaju po strani, kao nekakva anomalija, kako bi se pažnja usredsredila na „korisni” deo glasačkog procesa: iskorišćene glasačke listiće. Ali zar se glasanje ne sastoji, pre svega, u izboru predstavnika? No, da li je zaista tako prirodno „dati svoj glas” nekome koga ne poznajete, kako bi on potom odlučivao o ko zna čemu?

Ovo su bila neka od osnovnih pitanja koja su se postavljala 1848. godine, kada je, nakon uvođenja opšteg prava glasa za muškarce, biračko pravo stekao veliki broj građana. Za početak, trebalo je utvrditi da li će se svi ti glasači, čiji je broj skočio sa 246.000 na više od osam miliona, uopšte pojaviti na glasačkim mestima? Ne samo da su glasačka mesta bila daleko (u glavnim gradovima kantona), nego zašto bi uopšte seljaci, koji su predstavljali veliku većinu Francuza, želeli da se zapute na takve, za to doba neuobičajene razdaljine, kako bi birali predstavnike koje nisu poznavali i poslali ih u nekakvu misterioznu skupštinu tamo negde u dalekoj prestonici, da donose odluke o pitanjima koja ih nikada nisu mučila? Na parlamentarnim izborima aprila 1848. učešće je premašilo 80% i slavilo se kao podvig, iako su zapravo lokalne elite, odnosno parohijski sveštenici i gradonačelnici, u velikoj meri doprineli ovom uspehu, dovodeći svoja verna stada u sedišta okruga. Međutim, već sledećeg juna izlaznost na izborima pala je između 10% i 20%. Eto opet razloga za zabrinutost.

Ona je potrajala nekoliko decenija, pošto je, jednom uspostavljeno, opšte pravo glasa ostalo glavni vid sticanja političkog legitimiteta, čak i za vreme Drugog francuskog carstva, koje je uložilo dosta energije u njegovo regulisanje, odnosno u podsticanje izlaznosti i „prigodnog“ glasanja. Kasnije, pod Trećom francuskom republikom, zabrinutost je i dalje ostala dovoljno jaka, da je štampa nakon svakih parlamentarnih izbora žurila da proslavi dobru izlaznost; koja je, jednom kad se stabilizovala na oko 70% registrovanih glasača, delovala zagarantovanom. Osim što to uopšte nije bila.

U porastu među mladima

Nakon svakih izbora, uobičajile su se analize društvene raspodele glasova. Regionalni izbori iz 2021. su tako pretočeni u mapu neglasačke Francuske, na kojoj se oslikavaju razlike između oblasti i različitih tipova stanovništva. Oblasti sa siromašnijim stanovništvom (zaposleni i radnici) pokazuju najveću stopu neizlaska na izbore: Sena — Sen Deni (75,78%), Mozel (73,28%), Val d Oaz (72,79%). Ako se pak pogledaju jedinice još manje od opština, socijalna dimenzija neglasanja postaje još značajnija, pri čemu nivoi neizlaska na izbore često prelaze 80% registrovanih glasača u Vol an Velenu (88,3%), u Kliši su Bua (88%), u Živoru (84,4) %), Rubeu (83,9%), Venisjeu (83,2%) ili Sarselu \(82,4%).

Nasuprot ovome, uzdržanost je najniža u ruralnim oblastima, kao što su Lozer (51,57%), Averon (56,17%), Žers (55,32%). Samo je na Korzici zabeleženo više glasača nego neglasača (42,32%). Dovoljan razlog da se otkloni sumnja koja visi nad pecarošima, budući da se najveći broj registrovanih korisnika dozvole za pecanje nalazi upravo u ruralnim oblastima. Što se tiče veće stope neizlaska na izbore među ženama (njih 72%, nasuprot 59% muškaraca, (…)

Obim celog teksta : 2 262 reči.

Ev gotar bi tenê ji bo aboneyan berdest e

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Hûn abone ne? Ji bo xwegihandina gotarên online têkeve.
Xwe bidin nasîn

Alen Garigu

je profesor emeritus političkih nauka na Univerzitetu Pariz-Nanter. Autor dela Le Vote et la Vertu. Comment les Français sont devenus électeurs, Presses de Sciences Po, Pariz, 1992.
PREVOD: Tanja Gavrilović

Podeli ovaj tekst