Nijedna zemlja ne zaslužuje u tolikoj meri svoj nadimak kao što je to slučaj sa Avganistanom — „grobljem imperija“. Nakon Mongola i Persijanaca, iz Avganistana su isterani i Velika Britanija u XIX, Sovjetski Savez u XX i Sjedinjene Američke Države u XXI veku. Najduži, dvadesetogodišnji, rat u istoriji SAD, u koji su one preko komande Organizacije Severnoatlantskog sporazuma (NATO) uvukle najmanje trideset i osam drugih zemalja, završio se apsolutnim fijaskom. To što se njihove snage povlače po principu „spasavaj se ko može“ neposredno pred dvadesetu godišnjicu terorističkog napada na Svetski trgovinski centar i Pentagon koji su poslužili kao izgovor za američki ulazak u Kabul veoma je simbolično. Izlazak trupa iz Avganistana, koji je bivši predsednik Donald Tramp najavio za maj 2021. godine, jedva par meseci kasnije sproveo je njegov naslednik Džozef Bajden.
Prethodnik njima obojici, Džordž Buš mlađi, pokretač ove u teoriji „munjevite operacije“, proglasio je pobedu nakon rušenja talibanskog režima krajem 2001. godine; Amerika se osvetila. Preostalo je samo izgraditi državu (state-building) koja će se u najvećoj mogućoj meri povinovati američkim željama. Najjača svetska sila sasvim sigurno bila je dorasla ovom zadatku. Naposletku, ona je uspela da pobedi neprijateljski komunizam i, zahvaljujući svojim „demokratskim vrednostima“, stekne status glavnog zaštitnika slobode na planeti. U vezi sa time slagali su se svi zapadni državnici.
Deset godina kasnije, Barak Obama, koji je prvi obećao povlačenje iz Avganistana, odlučio je međutim da pošalje pojačanja (surge) za napad koji je trebalo da bude konačni, i pozdravio je ubistvo Osame bin Ladena koji se skrivao u Pakistanu. „Ovo je naš najveći uspeh u borbi protiv Al Kaide“, koji „svedoči veličini“ SAD, izjavio je 1. maja 2011. godine u svečanom obraćanju.
Još devet godina je prošlo do februara 2020. godine, kada su na pregovorima u Dohi Trampova administracija i talibani potpisali nedvosmislenu kapitulaciju SAD. Trampova administracija povukla je taj potez bez ikakve konsultacije sa vladom u Kabulu, koju je do tog trenutka Vašington podržavao kako finansijski, tako i politički. O tome da se narod Avganistana išta pitao da ne govorimo. Nije bilo konsultacija ni sa drugim članicama NATO-a koje su u Avganistanu držale 7.100 vojnika (Nemačka 1.300, Velika Britanija 1.100, Italija 900, kao i po još nekoliko stotina iz Gruzije, Poljske, itd., dok se Francuska povukla još 2014. godine) kao podršku za 2.500 američkih snaga. Što se tiče 17.000 civila na ugovorima sa vojskom (contractors), među njima Amerikanaca, Avganistanaca i drugih, i oni svi dovedeni su pred svršen čin. Imperija je donela odluku — na podanicima je da se povinuju. O ovome bi trebalo da porazmisle svi oni koji sanjaju o tome da postanu deo „azijskog NATO-a“ kako bi branili iste te „demokratske vrednosti“ od novog neprijatelja — Kine.
Istini za volju, SAD se nisu zadovoljile nametanjem sopstvene strategije, već su najvećim delom i plaćale ogromne troškove njenog sprovođenja, ulažući dva biliona (hiljadu milijardi) dolara. Nekih 775.000 vojnika prošlo je kroz zemlju, od čega oko 100.000 na vrhuncu surge strategije Baraka Obame (inače dobitnika Nobelove nagrade za mir 2009. godine), da ne pominjemo najmoderniju vojnu opremu, smrtonosne dronove, desetine veoma dobro finansiranih nevladinih organizacija (NVO)… Ovo je neverovatna cena uzevši u obzir ostvareni bilans, koji još uvek nije finalan: 160.000 ubijenih avganistanskih muškaraca, žena i dece, prema podacima Ujedinjenih nacija (UN); 2400 američkih vojnika; 1500 vojnika drugih NATO članica (od čega 90 francuskih); kao i 1800 civila pod vojnim ugovorima.
Ova humanitarna i finansijska katastrofa ostavlja Avganistan u gorem stanju nego pre početka intervencije. Jedini izuzetak su žene, čiji se položaj popravio — barem u velikim gradovima. Međutim, pritisak talibana da se žene zatvore u domaćinstvo, kao i pretnje spisateljicama, novinarkama, lekarkama i profesorkama, koje su primorane da pobegnu iz zemlje — u slučajevima kada nisu prosto ubijene — postali su daleko intenzivniji poslednjih meseci, čak i pre nego što je Kabul pao. Isto važi i za ubilačke napade Islamske države (…)
