Oko 1000. godine, Harald I, poznat kao Harald Plavozubi, stvorio je kraljevinu Dansku. Njegova vikinška zemlja je primila hrišćanstvo, uspostavio je protektorat nad Norveškom i udružio se sa Šveđanima. Tako je nestao zvanični kult čudesnog nordijskog panteona: Igdrasil, drvo sveta, Landvetir, duhovi zemlje, Bifrest, dugin most bogova, kao i kult vilenjaka, undina, vukova, labudova... Međutim, ovaj drevni paganizam, plodno tle popularnog folklora i magičnih saga (ali delom i Gospodara prstenova Džona Ronalda Ruela Tolkina), dugo će hraniti skandinavsku strast za priče i pripovetke.
Proslavljen i univerzalan, Hans Kristijan Andersen će stvoriti novu mitologiju, nadrealni svet u kojem olovni vojnici putuju u stomaku ribe, cveće odlazi na bal, čajnici nestaju, birokrate pišu pesme, svet u kom su igle ponosne, a jelke ambiciozne. Poput njega. To je užasan svet u kom seku rep sirena i noge devojčica koje plešu dok obućari umiru od ljubavi, a kraljevi su goli. Andersen je jedinstveni genije, rođen u nemaštini i vođen ludom strašću i ambicijom.
Frederik VI, regent, astronom i progresivista, sprema se da zavlada Danskom i Norveškom, koje su primile luteranizam kada u Odensi, 2. aprila 1805. godine, on izgovara svoje prve urlike. A šta je s njegovom porodicom? Vanbračna deca, alkoholizam, ludilo, zatvor, beda.
U maloj žutoj kući raste usamljeno i stidljivo dete. Njegova majka, peračica, plaši se varljive svetlosti i groblja. Njegov otac, obućar, „ne voli ručni rad (1)“. On naglas čita Lafontena i drame Ludviga Holberga. Hans Kristijan sluša. Otac mu pravi lutkarsko pozorište. On prati baku u bolnicu, gde prelje pričaju priče. Sa sedam godina odlazi u pozorište. To je za njega strast. On će biti pevač, plesač! Trenutno, on u školi za siromašne piše pesme za učitelja, koji ga ismeva.
Njegov otac, čiji heroj je Napoleon, obavezuje se na borbu na strani Francuske, saveznika Danske. To je rat Francuske i pobeda Šeste koalicije. Obućar se vraća kući i umire. Njegov jedanaestogodišnji sin ljupkog glasa čita komšinicama. Kad je poslat na šegrtovanje, šegrti ga možda maltretiraju. On je taj koji o tome piše. On ipak peva pesmu „Slavuj sa Fina“. Kada ga je njegov prvi dobrotvor, pukovnik, predstavio princu Kristijanu, budući kralj mu je savetovao da postane grnčar. Iznerviran, Andersen odlazi, „kao u bajkama, sasvim sam, po svetu“. On tada ima 14 godina.
Stiže u Kopenhagen „tačno na dan kada počinje pozorišna sezona“, ističe njegov biograf — i to usred antisemitskog pogroma. Bankrotira država koja je nekada slavila Voltera. Učestvovao je u kontinentalnoj blokadi uz Napoleona, koji je izgubio. Britanci su bombardovali glavni grad, Norveška je ustupljena Švedskoj, a kraljevstvo je izgubilo dve trećine teritorije i trećinu stanovništva. Ipak, došlo je do eksplozije vrhunskog „zlatnog doba Danske“: neoklasična arhitektura i vajarstvo, mermeri Bertela Torvaldsena, siluete u crnim haljinama i ružičasti dečji obrazi na platnima slikara, poput Vilhelma Hameršoja ili Kristofera V. Ekersberga, koji izmišljaju zapanjujuće okvire (2).
Andersen, koji ne poznaje nikoga, peva i pleše u čarapama u sobi prestravljene balerine, a zatim nepozvan recituje pred direktorom Kraljevskog pozorišta. Postiže zapanjujući uspeh, ali je i dalje u potpunoj bedi. On šegrtuje i beži, prestrašen vulgarnošću. Piše komade „sa pravopisnom greškom u svakoj reči“ i čita ih u salonima. „Mali recitator“ očarava, a pokrovitelji ga podržavaju. Pomoći će mu Jonas Kolin, mecena, poslanik i njegov drugi otac. On traži stipendiju od Frederika VI. Odobreno! Mladića šalju u školu strašnog Simona Mejslinga u Slagelse.
Hans Kristijan ima 17 godina, ogroman je, sedi među jedanaestogodišnjom decom i ne zna ništa. Zabranjeno mu je pisanje pesama. On preklinje da ga puste. Odbijen je. Kada je Mejsling prebačen u Helsingor, mračni Elsinor iz Hamleta, Andersen ga prati. Slede dani užasa i, uprkos svemu, napredak jer završava gimnaziju sa 23 godine.
Godinu dana ranije, njegova prva objavljena pesma, Umiruće dete, rasplakala je Dansku i Nemačku, a zatim trijumfuje njegov veoma hofmanovski Put peške zato što romantični Andersen putuje. Prvo putuje unutar svoje zemlje, gde sluša „mnoge popularne priče (3)“, gde je pozvan kod „najviđenijih porodica“ i gde se beznadežno zaljubljuje. Kakve su njegove ljubavi? Uvek nemoguće i nedovršene. Ali „putovati znači živeti!“. Odlazi u Pariz, gde upoznaje Viktora Igoa, zatim u Švajcarsku, Nemačku i Italiju. Po povratku objavljuje svoj prvi roman, Improvizator. Doživljava uspeh. Međutim, on juri novac i guši se u Danskoj malih društava. Svemoćni pesnik i kritičar Johan Ludvig Hejberg još ga nije prozvao „ozloglašenim autorom“.
Andersen je iz razonode 1835. godine napisao „neke bajke“. Objavio ih je četiri. Za njih dobija mešovite reakcije. „Ubeđivali su me da odustanem jer moj način nije bio onakav na koji su navikli.“ Kakva je to navika? Nakon ludila bajke u 17. i 18. veku u francuskom stilu, trijumfa glavnog dvorjanina Šarla Peroa, njegovog Palčića i Plavobradog, romantična Evropa je još jednom proslavila priču, ovu ujedinjujuću dušu i identitet naroda. Pored njihovog monumentalnog Nemačkog rečnika, Jakob i Vilhelm Grim su sa Najlepšim bajkama ustanovili ono što im se činilo kao sam duh germanskog naroda. Pepeljuga, Toma Palčić, Kralj žaba... Prikupljene priče nisu bile namenjene deci, već akademskom proučavanju nemačkog folklora jer je reč o nasleđu i domovini zasnovanim na pričama o napuštanju i unakazivanju. Ublažili su ih da bi 1857. godine objavili Najlepše bajke braće Grim koje se danas pričaju deci.
Fantastično je hranilo sav romantizam. Teofil Gotje Sin je preveo neke „bizarne priče“ Ahima fon Arnima, koga je uporedio sa Fransiskom Gojom. Putnik Ernst Teodor Amadeus Hofman se plašio đavola. Čarls Dikens bi se zabavljao „ukletim kućama“. Edgar Alan Po je planirao da objavi svoje Arabeske i groteske...
Međutim, u Kopenhagenu su 1835. čitali Šarla Peroa i Hiljadu i jednu noć. Zemlji su potrebni simboli, Danske folklorne priče koje je prikupio Just Matijas Tile ili moralističke priče Kristijana Frederika Molbeha. Andersen uznemirava svojom nepravilnom gramatikom. Šta? Priča o princezi sa nežnom kožom koju je povredilo zrno graška? Ili onoj drugoj usnuloj princezi koju je oteo vojnik? O Malom i Velikom Mrazu koji se ubijaju? Gde će pronaći svoje priče? Znamo da ih vezuje ili izmišlja, da nije kolekcionar ili folklorista i da je on sačinjen od uspomena i mašte. Mi takođe tražimo pouku. Pero je ponudio čak tri! To je zato što Andersen prvo oslobađa maštu, a njegova etika liči na njega. Ukratko, borba protiv nezadovoljstva i sujete (princip koji on neće primeniti), žestoka volja, nevinost i vera... srećom su začinjene vrlo apsurdnim humorom ili čudnim senzibilitetom.
Konačno, zamerali su mu što ne piše za decu. Nema sumnje. Ali on zna njihove igre i njihove strahove, zna da je „olovni vojnik“ oživeo i da su se vrata zatvorila „devojčici sa šibicama“. On poznaje malo dečje pozorište, jer ima njihovu maštu. Treća zbirka, koju kao i ostali objavljuje za Božić poput metronoma, ipak će izbrisati napomenu „ispričano deci“. Andersen želi da bude univerzalan. On u svojim pričama izlaže svoj um „potpuno ispunjen njime“, prema rečima Georga Brandesa, savremenog književnog kritičara. On je putnik koji nosi „galoše za sreću“, mali dečak koji prati „Snežnu kraljicu“, zaljubljena „kragna“. Kažu da Mala sirena žudi za sinom Jonasa Colina i da to što oseti grašak noću upućuje na uživanje devojaka. Da li je to znao Andersen dok je još uvek bio nevin i veliki onanista?
U Parizu ga slave. Počinje neverovatan broj kraljevskih večera. Kralj Pruske ga kiti. On postaje omiljeni pripovedač dece novog kralja Danske, Kristijana VIII. Odbija čak i poziv kraljice Viktorije. Upoznaje Onorea de Balzaka, Aleksandra Dimu i Jakoba Grima, koji nikada nije čuo za njega. Neobično. Ipak, Andersenove priče se već šire čitavom Evropom. Moraće da sačeka deset godina da bude zavoljen u svojoj zemlji.
Za vreme industrijske revolucije, ovaj pisac se strastveno bavi naukom, mašinama, železnicom i fotografijom. Bio je u Parizu 1867. godine kao oduševljeni posetilac Svetske izložbe. On ipak preferira pesmu pravog slavuja a ne pesmu mehaničke ptice i zna da je telegrafski kabl koji je bačen u more „glup izum ljudi“.
Priznat i slavan, Hans Kristijan, bivši siromah, potpuno zaboravlja radničku klasu, političke i društvene probleme svog vremena i velike idejne pokrete. Kao konzervativan čovek brani građanske vrednosti. Mada je velikim naporom izašao iz bede, stolar ga zanima samo u njegovim pričama. On nije Dikens.
Danska je 1869. godine s velikim praskom proslavila pedesetu godišnjicu svog dolaska u Kopenhagen. Lajpcig objavljuje njegova kompletna dela: šezdeset i devet pozorišnih tomova, putopisa, romana, autobiografija, priča i pesama. Četiri godine kasnije, „nacionalno blago“ objavljuje da ima rak jetre. Nakon još jedne isporuke priča, 4. avgusta 1875. godine onaj koji je verovao u večni život pridružio se Maloj sireni u vazduhu.
Ostavlja ogromno potomstvo. Umetnici, istraživači i psihoanalitičari priređuju, snimaju i proučavaju. Kraljevska biblioteka u Kopenhagenu u jedanaest tomova navodi svetske prevode njegovih dela, a Bruno Betelhajm zaključuje da njegove priče nisu za decu (4). Andersen je to već rekao. Mi njegove priče menjamo, ublažavamo i prodajemo sreću i slatke Diznijeve crtane filmove. Snežna kraljica postaje mila, a Mala sirena ima srećan kraj. Nema više strahota, nema više nesreća, pa se i priča gubi i postaje prazna. Međutim, pesnik je i dalje jači od tumačenja ili izdaje. Sve dok postoje hrabra deca koja veruju u prijateljstvo, sve dok nesrećni ljubavnici mogu da putuju, sve dok zima baca hiljade pahuljica koje liče na pčele, verovatno će se čitati priče Hansa Kristijana Andersena.
