Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

„LJUDI NE ČINE ONAKO KAKO GOVORE, NITI GOVORE ONAKO KAKO ČINE“

Društvena pozadina inkluzivnog jezika

Pitanje inkluzivnog jezika izazvalo je mobilizaciju kakva se retko javlja u demokratskim društvima. U najvećoj meri zasnovana na idejama naučne i akademske slobode, ova borba javlja se u formi unutrašnjeg epistemološkog sukoba u svetu univerziteta. Ona se vodi između zagovornika inkluzivnog jezika koji su usvojili svojevrsnu političku viziju nauke, često zasnovanu na filozofskom konstruktivizmu — viđenju da apolitična nauka ne postoji — i onih koji se pozivaju na osnivače društvenih nauka, kao i neke od savremenijih autora, pa tako, prateći tragove Pjera Burdijea, nastoje da se izbore za autonomiju nauke. Ovaj konflikt daleko je širi od svađe u vezi sa jezikom

Rodno senzitivna potvrda o nesposobnosti? Budući da sam muškog roda, verovatno nemam najprecizniju procenu toga šta žene misle o svakodnevnoj upotrebi termina koji iako eksplicitno navode samo muškarce podrazumevaju i žene, jer, kad se već obraćamo svima, trebalo bi se obraćati svima i svema, itd. Ipak, to me ne sprečava da se interesujem za položaj žena u društvu, kao ni, recimo, za položaj bogatih, iako ne pripadam ni jednoj ni drugoj kategoriji. Polazeći sa objektivne naučne pozicije, deluje mi kao da srednji rod prikriva jednu vrstu jezičke dominacije.

Francuski jezik, koji je građen tokom vekova, ako ne i milenijuma nejednakosti, teško da je jedini koji se nalazi u takvoj situaciji. Iako mu se rugaju određene žene, možda čak i većina njih, dovoljno je samo malo razmisliti kako bi se zaključilo da bi njihovi stavovi lako mogli da nerviraju neke druge grupe, naročito u akademskim krugovima koji su neprikosnoveno jezgro identitetskih zahteva. U tom smislu, inkluzivni jezik predstavlja se kao polje konkretne borbe koja treba da ukine sve oblike nejednakosti.

Ukoliko muška prevlast više ne može biti opravdana ni na poslu, ni u školi, niti bilo gde, treba da se zapitamo kako da je ukinemo. Uhvatiti se ukoštac sa tim zadatkom u domenu jezika, koji je na izvestan način u korenu problema, deluje kao logičan korak ako smatramo da rodno određen jezik odražava, a samim time i proizvodi nejednakost. Takođe, treba primetiti da se ovaj zahtev ispostavlja u trenutku u kom je pokret brze feminizacije akademije već uzeo maha, a ne na samom njegovom početku.

Žene koje konkurišu za pozicije u akademiji već više decenija nisu diskriminisane na osnovu svog roda. Pritom, treba se osvrnuti na činjenice koje bi mogle biti korišćene kao kontraargumenti toj tezi. Ne odbacujući a priori mogućnost bilo kakve promene, trebalo bi uvideti da jezik koji nosi viševekovno istorijsko nasleđe neće biti toliko lako promeniti. Shvatimo da bi „rodno neutralni jezik“ značio izmišljanje središnje tačke, a ne pridodavanje ženskog pojma muškom. „Dame i gospodo“ je osnovni primer pisanja ili govora koji nije vođen idejom inkluzivnog jezika, već puke pristojnosti. Oni koji se iz principa slažu sa egalitarističkim projektom trebalo bi da se zabrinu oko predloženih mera, provere mogu li one dovesti do nepredviđenih rezultata i shvate s kojih pozicija nastupaju njihove pristalice.

Iako nije uspelo da se nametne, inkluzivističko rešenje izazvalo je debatu u koju se lingvistička struka razumljivo uključila. Njeni prigovori ticali su se izvodljivosti ovog rešenja, i ukazali na potencijalne poteškoće, nekoherentnost i druge mane. Pritom, namera lingvističke kritike je da ne obeshrabri one koji žele da unose inovacije u jezik na osnovu vere u mogućnost pozitivne promene, a ne želje da teraju kontru.

Prepuštajući ovu lingvističku debatu stručnjacima, njihovim primerima neutralnih izraza, ili formulacija poput „tou·te·s“ (kombinacija reči „svi“ i „sve“, prim. prev.) ili „i·el·s“ (kombinacija reči „ oni“ i „one“, prim. prev.) i drugim pojavama na koje obični smrtnici nisu navikli, neki drugi krugovi proširili su svoju kritiku na društveni nivo. Oni insistiraju na značaju posledica povećanja kompleksnosti jezika. To je sasvim zdravorazumski: bilo kakav izbor nužno je komplikovaniji od jedinstvenog pravila, čak i kada je ono glupo.

Ovo ne bi bio naročito snažan argument kada ga ne bi pratila psiholingvistička i sociološka kritika koja ukazuje na sve veću razliku između govornog i pisanog jezika, sve dublji obrazovni hendikep primetan od najranijeg detinjstva i potpuni neuspeh obrazovnog sistema da se sa njime uhvati ukoštac, te nizak nivo jezičke kompetentnosti koji se može primetiti čak i u visokoškolskim ustanovama. Naposletku, radi se o dve ose povećanja kompleksnosti: primena potpuno novih reči i formulacija inkluzivnog jezika i pitanja u vezi sa gramatičkim izmenama već postojećih reči ili (...)

Obim celog teksta : 2 035 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Alen Garigu

PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst